Kada deca doživljavaju socijalnu (društvenu) anksioznost, ona se plaše situacija u kojima moraju da komuniciraju sa drugim ljudima i plaše se situacija gde bi bila u centru pažnje. Često su zabrinuta da će drugi misliti loše o njima ili da će ona (deca) uraditi nešto što je sramotno.
Šta je socijalna anksioznost kod dece?
Socijalna anksioznost uglavnom se viđa kod starije dece i tinejdzera, ali se može dijagnostikovati čak i kod dece na uzrastu od četri godine.
Neki od znakova socijalne anksioznosti koje deca pokazuju mogu biti slični ovima:
Stidljiva su ili povučena;
Imaju poteškoće da priđu drugoj deci ili da se pridruže nekim grupama;
Imaju ograničen broj prijatelja;
Izbegavaju situacije u kojima oni primete da bi možda bili u fokusu (kao na primer ne žele da započnu igru čak ni kad vaspitač to zatraži, ne daju odgovor na pitanje ispred ostale dece, posebno ne kada svi to očekuju i sl.);
Razmišljaju da će se dogoditi loše stvari;
Školska deca, obično, imaju strah da čitaju glasno ispred razreda ili da odgovaraju ispred ostalih;
Nekada škoska deca počnu da izbegavaju svakodnevne aktivnosti kao što je odlazak u školu (simulirajući bolest i sl.);
Školska deca izbegavaju ili skoro nikada ne izvode perfomanse ispred vršnjaka ili starijih;
Često imaju lošiju koncetraciju;
Takođe, neretko je da imaju strah da poručuju hranu ispred drugih ako su u restoranu sa ne baš bliskim osobama, da izbegavaju rođendanske zabave, posete prijateljima;
Skoro nikada ne iniciraju prvi igru ili poziv u park i sl.;
Mladja deca imaju strah od novih stvari, razdražljiva su i plačljiva, odbijaju da govore, povlače se iz grupe ( u prisustvu roditelja to rade češće) i sl.;
Neka deca sa socijalnom anksioznošću veoma pažljivo prate dešavanja u grupi ali se nikada ne izlažu da to reprodukuju u grupi već sve što su naučili, recimo u vrtiću, kući bez greške mogu i žele da ponove;
Kod dece sa anksioznićšu nedostaje poverenje da probaju nove stvari, a nekada se dešava da nisu u stanju da se suoče sa svakodnevnim izazovima;
Neka anksiozna deca su sklona besnim ispadima;
i drugi, slični znaci.
Kao i kod odraslih, socijalna anksioznost kod dece može imati i fizičke simptome kao što su mučnina, bolovi u stomaku, crvenilo, podrhtavanje ruku i sl.
Nije lako primetiti socijalnu anksioznost na ovom uzrastu. Razlog tome jeste jer su deca mala i često su poslušna u ustanovama (što je poželjna situacija, je l da?) pa otuda, možda, i manje posvećivanje pažnji nečemu što „ne liči na problem“. Takođe, razlog je i taj što deca možda ne umeju da pričaju o tome. U većini slučajeva, mlađa deca nemaju dovoljno razvijen fond reči kojim bi mogli da kažu šta im se dešava, čega se plaše i povodom čega su zabrinuti.
Stid ili socijalna anksioznost?
Stidljivost sama po sebi nije problem, mnoga stidljiva deca ostvaruju zadovoljavajuća, dugoročna prijateljstva. Stid je problem onda kada sprečava dete da se pridružuje svakodnevnim aktivnostima kao što su razredne diskusije kod starije dece ili zabavni događaji kod vrtićke dece, ili stvaranje trajnih prijateljstva na putu odrastanja. U tom slučaju potrebno je rešavati problem.
Kako roditelji mogu da pomognu detetu koje ima problem socijalne anksioznosti?
Postoji mnogo stvari koje možete raditi kod kuće sa decom, ili kada ste u nekom drugom socijalnom okruženju, ili pak kada god razgovarate sa njima o njihovim uznemirjućim emocijama.
Kod kuće:
Probajte da pripremite dete za situacije povodom kojih je uplaseno i zabrinuto. Odglumite situaciju u kući i vežbajte stvari koje bi mu olakšale pri sledećem susretu sa nepoželjnom situacijom;
Podstaknite dete da izvrši određeno „detektivsko razmišljanje“ (ovo možete da se dogovorite kako bi to izgledalo i da napravite kao mini projekat sa detetom). Na primer, ako ono misli da će mu se svi smejati ako odgovara na pitanja koja su postavljena u razredu ili vrtićkoj grupi, pitajte „kako zna da će mu se neko smejati?“.
Nikada nije na odmet da detetu govorite o nekim trenucima kada ste se i vi osećali zabrinuto u socijalnim situacijama. Ovo može da pomogne da dete oseti da je sasvim u redu da priča o tome kako se oseća. Takođe, smatraće to podrškom.
U predškolsoj ustanovi ili u školi:
Nežno ohrabrujte dete da se pridruži određenoj socijalnoj situaciji i započne nove aktivnosti. Sami procenite situaciju ali probajte da izbegavate onu koja može problem učiniti gorim;
Ne primoravajte dete da razgovara ili radi stvari pred drugima ukoliko to ne želi u datom momentu. Kada ste sa drugim ljudima izbegavajte da izgovarate stvari poput „hajde pozdravi Janu“ , „Nemoj biti stidljiv“ i sl. Ako dete ima anksioznu reakciju na ovakvu situaciju, nemojte odmah gubiti strpljenje, več probajte drugi put sa malo više pripreme. Nemojte dete kažnjavati zbog „neuspeha“ ili ga gurati u datu situaciju na silu.
Nije na odmet da obavestite vrtić ili vaspitača, školu ili učiteljicu o detetovom problemu anksioznosti. Takođe, važno je i da napomente šta sve vi kod kuće radite sa detetom po pitanju rešavanja problema socijalne anksioznosti i na koje sve načine mu pomažete. Na ovaj način se vaspitači uključuju u problem i postoji mogućnost da će pokušati da detetu koliko je to moguće pruže konzistentu podršku.
Kada razgovarate sa detetom:
Ako primetite da vaše dete ima tremu da završi neki zadatak, recimo da pozove druga telefonom kako bi saznao šta je za domaći, dajte mu do znanja da mislite da je hrabar sa puno pohvala. Ako su, pak ljudi okolo, hvalite ga tiho a kada budte sami naprvite da je to veoma bitna stvar što je uspeo da odradi taj zadatak. Ovo pomaže da se neguje dečje samopozdanje;
Izbegavajte da označite svoje dete kao „stidljivo“. Ako drugi komentarišu ponašanje vašeg deteta u društvenim situacijama i to ispred njega, možete uvek odgovoriti „onoje uglavnom opušteno sa ljudima i decom koju dobro poznaje“;
Koliko god da se osećate frustrirano, izbegavajte da kritikujete dete ili da pokazujete bilo koje negativno ponašanje kada je u pitanju socijalna anksioznost.
Tekst priredila : Mirjana Marković, psiholog
Izvor: decijapsihologija.rs