Неко покушава да удари где највише боли. Неко жели да понизи оне од којих се највише стиди – просветне раднике. Неко жели да коначно дотуче и сруши већ добро уздрмани темељ отаџбине. Смањили су им плате које већ одавно и нису плате. Према нечијем лошем прорачуну – учитељ ће коначно дићи руке и престати да васпитава своје ђаке. А учитељи не дају. Када затворе врата својих учионица и почну час, с достојанством и осмехом на лицу постају последња линија одбране. Говоре својој деци да није лепо красти, да није лепо мрзети друге, да у сваком народу има добрих и злих, да није лепо оговарати, да треба помоћи човеку у невољи и да љубав мора победити на крају. Учитељи, 
последња линија одбране, не бране тиме државу, која одавно то и не заслужује, већ бране своју децу којој предају – од зла које их напољу чека. Кад затворе врата својих учионица као да кажу свима: „Е овде нећете проћи!“ Учионице су последњи ровови части који још увек нису пали. Последњи неосвојени бункери у бици давно изгубљеног рата. Ма колико се трудили да понизите учитеље, они ће својом добротом, својом чашћу понизити вас. А након последњег часа, који означава растанак од генерације, нико неће видети њихове сузе, ни осетити њихов страх. „Збогом војници, збогом девојчице и дечаци, свему сам вас научио! Само нисам како преживети отрoвне стреле, људску злобу, завист, лопове, мафију. А то вас чека неспремне и добре, с очима пуним љубави и наде, то вас напољу чека – неправда! Збогом…“
Недељко Попадић