Neko pokušava da udari gde najviše boli. Neko želi da ponizi one od kojih se najviše stidi – prosvetne radnike. Neko želi da konačno dotuče i sruši već dobro uzdrmani temelj otadžbine. Smanjili su im plate koje već odavno i nisu plate. Prema nečijem lošem proračunu – učitelj će konačno dići ruke i prestati da vaspitava svoje đake. A učitelji ne daju. Kada zatvore vrata svojih učionica i počnu čas, s dostojanstvom i osmehom na licu postaju poslednja linija odbrane. Govore svojoj deci da nije lepo krasti, da nije lepo mrzeti druge, da u svakom narodu ima dobrih i zlih, da nije lepo ogovarati, da treba pomoći čoveku u nevolji i da ljubav mora pobediti na kraju. Učitelji, 
poslednja linija odbrane, ne brane time državu, koja odavno to i ne zaslužuje, već brane svoju decu kojoj predaju – od zla koje ih napolju čeka. Kad zatvore vrata svojih učionica kao da kažu svima: „E ovde nećete proći!“ Učionice su poslednji rovovi časti koji još uvek nisu pali. Poslednji neosvojeni bunkeri u bici davno izgubljenog rata. Ma koliko se trudili da ponizite učitelje, oni će svojom dobrotom, svojom čašću poniziti vas. A nakon poslednjeg časa, koji označava rastanak od generacije, niko neće videti njihove suze, ni osetiti njihov strah. „Zbogom vojnici, zbogom devojčice i dečaci, svemu sam vas naučio! Samo nisam kako preživeti otrovne strele, ljudsku zlobu, zavist, lopove, mafiju. A to vas čeka nespremne i dobre, s očima punim ljubavi i nade, to vas napolju čeka – nepravda! Zbogom…“
Nedeljko Popadić