Nemojte mi reći da su deca “danas nemoguća” i da ste “sve probali”

jun 25, 2019

Molim vas, nemojte tući decu!


Scena koju sam svojim očima gledala me ostavila bez teksta.

Pričam na telefon, ispred mene za stolom u kafani dvije žene i beba od možda 9-10 meseci.

Njih dve pričaju, beba uzima telefon sa stola i baca.

Majka pobesni, ošamari ga (?!) i odlaze iz kafane. Dok odlaze ona mu gleda obraz na kome se, svega mi, vide njeni prsti.

Nemam pravo da se petljam. Iako mi je prvi instinkt bio da zaštitim to dete. Sve što sam mogla je da gospođi kažem nešto – ali šta bi od toga ispalo, sem rasprave koja ne bi vodila nikud.

Nemam pravo da mislim da je neko bolji ili lošiji roditelj. Imam i ja svijetlije i tamnije trenutke. Svako ima.

Nije mi svaki dan jednostavno odgovoriti na 47893 puta izgovoreno “Mama”, niti mi je jednostavno da ponovim svaki dan 13 puta istu stvar (taman kad odustanem, usvoji je).

I bila sam sigurno, u ove 3.5 godine, bar 20 puta na rubu da dignem ruku na njenu malu guzicu.

Znate kako sam se svaki od tih 20 puta osećala? NEMOĆNO.

Nije ona bila toliko kriva (ako oni tako maleni i mogu biti krivi), niti je situacija bila toliko strašna. Mene su izmorili dani, ljudi, problemi, umor. Ona je bila samo šlag na tortu.

Ali nemojte, molim vas, tući decu.

O bebama da ne pričam.

Ne zna beba da taj telefon košta ni da nije za bacanje.

Ne zna dete što ga tučete.

Samo ga boli.

Nije se rodio ko je tučom bilo šta rešio niti je batina iz raja izašla.

Nećete se vi čarobno bolje osjećati nakon što ga udarite, a ni dete neće postati onakvo kakvo vi želite.

Kad ga tučete – vi ste nemoćni, a dete? Možda je u prvom trenutku prestrašeno, ali vremenom, ako vam ta nesportska aktivnost pređe u naviku – strah će prerasti u inat.

Nas tata nije tukao. Dobila sam batine ukupno dva puta kad mi je život bio ugrožen. Jednom sam umalo pala s balkona u gomilu stakla, iako me je prehodno opomenuo 24 puta da se ne penjem. Još pamtim taj osjećaj i tatinu izgubljenost kad je shvatio da me udario. Imam 32 godine i još pamtim i kako sam se ja osjećala.

Nemojte, molim vas, tući decu. Posebno ne bebe.

Izađite na balkon, sakrijte se u wc, udarite vrata, umijte se. Ne znam šta uradite, ali nemojte ih nasiljem učiti životu.

Mogu li vam oni vratiti? NE.

Mogu li razumjeti? NE.

I ne, nemojte mi reći da su deca “danas nemoguća” i da ste “sve probali”.

Nisu deca nemoguća, nego mi nemamo strpljenja.

Rasuta nam je pažnja.

Radimo kao konji, a zarađujemo kao pilići.

Vreme za sebe je postalo legenda koja se prepričava.

Deca traže pažnju, a mi je imamo na grame.

Deca testiraju granice, a mi nemamo više granice nervoze i nadrnditisa.

Deca uče gledajući od nas.

Da li stvarno želimo da ih naučimo da se udaranjem rješavaju problemi?

Nemojte, molim vas, tući djecu.

To nije odgoj, to je vaša nemoć, a njihova trauma.

Brankica Raković

Izvor: Lolamagazin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama