“Време на поду у игри с дететом (floor time) је важно за њихов развој.”
“Играјте се са својом децом, то су тренуци које ће они памтити.”
“Деца брзо расту, па ускоро неће ни желети да седну на под с вама и да се играју. Искористите време с њима, сад!”
Ово су неке од фраза које младе родитеље “прогањају” последњих година, изазивајући огромну грижу савести.
Да, време на поду је важно за дечји развој. Али важне су и многе друге ствари и не постоји родитељ који би стигао да у току дана уради баш све што би утицало на то да се његово дете оптимално развија.
Да, то јесу тренуци које ће деца памтити, али памте и многе друге ствари. Пре неки дан ми је ћерка рекла: “Мама, хајде да ти изнесеш даску за пеглање, да мало пеглаш, а ја да седнем поред тебе да цртам и да причамо. То највише волим.” И то су тренуци које ће памтити.
И да, деца брзо расту. Али време с њима можемо искористити на милион начина, оних који ће пријати и њима и нама.
Постоје игре које не волим играм на поду са својом децом. Много их је (игара које не волим да играм, не деце). Не волим да се играм луткама, аутићима, пластичним пиштољима и животињама.
Ето, рекла сам то. То све не волим углавном због тога што се та игра најчешће заврши за пет минута тако што се ја пребацим у улогу судије јер су се њих двоје око неке играчке посвађали. То ми смета. Фрустрира ме.
Али, то не значи да сам ја лоша мама. Зато што има милион других ствари које ВОЛИМ да радим са својом децом. Волим да играм друштвене игре. Волим да им читам. Волим кад се ушушкамо и мазимо. Волим кад се играмо загонетки и пантомиме. Волим кад пустимо музику и заједно ђускамо. Волим кад направимо шатор од постељине и ту причамо (страшне) приче. Ма много је тога што с њима волим да радим.
Ако не волите игру с луткама и аутићима, не радите то на силу. Или бар не често. Замислите ову ситуацију: Позвали сте пријатељицу да изађете заједно на кафу и баш сте узбуђени што се виђате јер је она стално заузета. Али пријатељица на то невољно пристаје и невољно долази. За време разговора гледа у телефон, зловољно одговори на понеко ваше питање и баца поглед на сат. Види се да не ужива.
Како бисте се због тога осећали?
А замислите сад своје дете како вам прилази и узбуђено вас пита да ли желите да се с њим играте аутићима. Мрзите ту игру, али пристајете, под теретом осећаја кривице. Ако у игру улазите без ИСКРЕНЕ жеље, нећете бити заиста укључени и ваше дете ће то осетити. А то му неће пријати. Зато је оваква молба вашег детета одлична прилика да учи о – компромису. И сасвим је у реду да му кажете: “Ја баш и не уживам у игрању аутићима, али бисмо могли да направимо неког диносауруса од Лего коцки. Шта кажеш?”
Кад вам дете затражи да се играте, оно заправо тражи начин да се повеже с вама у атмосфери и на начин који му је близак. Ако ви за ту активност немате воље, шанса за повезивањем биће пропуштена. Осим ако понудите компромис – нешто у чему ћете уживати обоје.
И да додам, то не значи да баш никад не треба да пристанете на неку молбу свог детета и игру коју не волите превише. Ако то понекад урадите, вероватно ћете моћи да пронађете задовољство и у тој игри. Само значи да не треба да имате осећај кривице јер нисте прихватили баш то што је дете желело. Јер, неке успомене се граде и док пеглате. И подједнако су лепе и важне.