Непослушна и тврдоглава деца ће вероватно имати више тешкоћа у прилагођавању на школске захтеве. То се може огледати у неиспуњавању обавеза или честим сукобима са вршњацима и наставницима. Понекад се огледа и у избегавању одласка у школу кроз различите жалбе на здравствене тешкоће и болове или умор и исцрпљеност.
Учитељи и наставници су веома утицајне фигуре у одрастању сваког детета. Свако од нас се може сетити бар неколико сопствених наставника који су били од помоћи у школским или личним дилемама и проблемима. Исто тако, можемо се сетити и неких мање пријатних ситуација и дешавања попут викања, осећања посрамљености и понижености, страха и слично. Многе наше професионалне и животне одлуке донете су под утицајем школских искустава.
Једна ствар је јасна, родитељи нису неко ко може непосредно контролисати и надзирати рад наставника и школе у целини. Самим тим и утицај родитеља је релативно ограничен.
Међутим, то не значи да се не могу поставити као сарадници наставницима. Колико год понекад били незадовољни радом школе, дугорочно је у најбољем интересу детета ако родитељи успоставе добру сарадњу са наставним особљем.
Када говоримо о непослушном детету које има појачане тешкоће да се прилагоди, да толерише своју фрустрацију и емоције уопште, утицај наставника је још значајнији. Не треба заборавити да велики број непослушне деце не жели неспоразуме и сукобе са наставницима и вршњацима већ им недостају способности и вештине да их избегну.
Нека понашања наставника, на жалост, повећавају вероватноћу нежељене реакције детета. Најчешће су то изражена склоност за контролисањем, инсистирање на апсолутној послушности, ригидно понашање, емоционално реаговање. Ова понашања веома често изазивају да се деца осећају понижено, фрустрирано, инфериорно и да се упусте у понашања која ће то компензовати.
Зато треба увек имати на уму колико су деца рањива и подложна ономе што им се каже у учионици. Поруке (отворене или индиректне) да су лења, немотивисана, безобразна доносе само штете како кроз изазивање нежељеног понашања, тако и дугорочно кроз угрожавање самопоштовања и слике о себи. Много је корисније показати разумевање за грешке, избегавати вредносне судове о детету уз инсистирање на поштовању договорених правила и подршку да се она поштују.
Постоје многа понашања наставника која можда доносе краткорочне резултате али дугорочно гледано одржавају постојање проблематичног понашања деце.
Нека од најчешћих су често изазивање стида код детета, негативно вредновање деце уместо појединачних понашања, игнорисање позитивних облика понашања и потпуно одсуство похвала.
Постоји још једна ствар која може додатно отежати прилагођавање непослушног детета школским захтевима. Сарадња родитеља и наставника ретко је на потребном нивоу. Родитељи често поступају на један од два начина. Или су сувише постиђени због критика на рачун свог детета па избегавају одласке у школу, или осећају потребу да се супротставе и заузимају агресиван и критички став према раду наставника. У оба случаја највећи губитник је дете.
Сваки родитељ има право да очекује од васпитно-образовне установе да пружи детету што је могуће више. Са друге стране, оптуживања, емоционално реаговање и сукоби са особљем неће користити никоме. Уместо тога родитељи би требало да се труде да имају што више информација о дешавањима у школи, о школским принципима и правилима, да покажу жељу за сарадњом и упознају наставнике са којима ће најчешће сарађивати.
Током сарадње треба јасно исказати своја очекивања и захтеве, можда и предложити неке конкретне поступке који су се показали добро у протеклом периоду.
Уколико родитељ примети промене (негативне и нежељене) треба што пре да контактира наставника ради размене информација и планирања евентуалних активности и мера.
На крају, показати наставнику да цените напор који улаже, такође ће допринети бољој сарадњи и донети дугорочну добит вашем детету.
Текст написао Слободан Павловић, психолог
Извор: odknjigedoduse.com