Učitelji podučavaju svoje mlade učenike nesputanom izražavanju. Dva susedna z hrama imađahu po jednog štićenika. Jedan od njih, koji svakog jutra odlažaše u nabavku, zastade na drumu dečaka iz susednog hrama.
„Gde ćeš?” upita prvi.
„Idem kuda me noge nose,” odgovori drugi.
Ovaj odgovor do te mere pomete prvog dečaka, da je morao da se obrati za pomoć svom učitelju. „Sutra ujutro,” posavetova ga učitelj, „kad sretneš tog dečkića, postavi mu ponovo isto pitanje. On će ti odgovoriti isto, a ti ga onda upitaj: „Kad ne bi imao noge, gde bi onda išao? To će ga ućutkati.”
Sledećeg jutra, deca se opet sretoše.
„Gde ideš?” upita prvi.
„Idem kuda me vetar oduva,” odgovori drugi.
Mladac se ponovo smuti i požuri da se požali učitelju za svoj novi poraz.
„Pitaj ti njega kuda bi išao da nema vetra,“ predloži mu učitelj.
Sledećeg dana, deca su se srela i po treći put.
„Gde ideš?“ upita prvi.
„Idem na pijacu da kupim povrće,“ reče drugi.
Tumačenje
Ova priča daje primer učenika koji je ovladao nesputanim izražavanjem, pa svakog jutra na isto pitanje ima različit odgovor. A svako jutro je i po sebi posebno, tj. drugačije. Otuda, učitelj ne uspeva učenika da unapred pripremi za eventualni dijalog. Ovo je u duhu zena koji je odbacivao šeme i ustaljena pravila, negujući duh spontanosti i različitih odgovora na okolnosti.
U širem smislu, ova priča ukazuje na to da su situacije i život, u određenom smislu, nepredvidive, tj. da se stalno (svako jutro) menjaju i da se stoga čovek za njih ne može unapred pripremiti po nekom šablonu.
Izvor: http://alternativa.rs/