Pre tri godine sedela sam na jednom aerodromu u stanju paralize. Zagledala sam se pokušavajući da shvatim da li bi moglo da bude istina ono što sam upravo videla. Može li roditeljstvo biti toliko efikasno? Pre svega: Da li je zapadna kultura zaboravila najbolji način roditeljstva?
Dan ranije bila sam u poseti porodicama u selu Maja smeštenom na poluostrvu Jukatan. Jukateške Maje su starosedeoci u regionu. Provela sam sate razgovarajući sa mamama o tome kako odgajaju decu, ujedno i posmatrajući njihove veštine na delu.
Ono što sam videla promenilo je ceo moj osećaj kako roditeljstvo može da funkcioniše. Mame su se odnosile prema deci na način na koji su se roditelji, širom sveta, obraćali deci hiljadama godina – način koji su nekada prihvatali i roditelji u zapadnoj kulturi. Verujem da bi ovaj pristup možda mogao biti samo spas koji roditeljima treba upravo sada kada ulazimo u drugu godinu pandemije.
Zovem ga TIMSKO roditeljstvo, zbog njegova četiri glavna elementa: zajedništvo, ohrabrenje, autonomija i minimalno uplitanje. U kombinaciji, ovi elementi umanjuju sukobe i neguju saradnju – dve stvari koje sam morala da uradim sa svojom živahnom dvogodišnjakinjom Rozi, koja me je čekala kod kuće.
U to vreme, moj roditeljski stil bio je poput vožnje na brzacima, ispunjene vriskom i obilnim plakanjem. Suprotno tome, stil majki Maja činio se kao da teče niz široku reku, vijugajući planinskom dolinom – mirno, nežno i efikasno. Nije bilo vikanja, prepiranja i vrlo malo otpora.
Ali ono što se zaista istaklo je uslužnost dece. Jednog jutra dok je trajao raspust, gledala sam devojčicu kako se budi iz popodnevne dremke i odmah započinje pranje posuđa od ručka. Niko to nije morao da traži od nje. Porodica nije imala raspored obaveza na kuhinjskom zidu. „Da li često dobrovoljno pomaže?“ Pitala sam njenu majku. „Ako vidi da nešto treba da se uradi, ne čeka“, rekla mi je majka. „Jednom sam odvela njenu mlađu sestru kod doktora, a kad sam se vratila, očistila je celu kuću.“
U to vreme sam mislila da porodice Maja imaju neke roditeljske veštine koje zapadni roditelji, poput mene, nisu znali. Ali, pogrešila sam. Roditelji Maja nisu ni izuzetak, a ni retkost.
Putujući sa Rozi, videla sam TIM pristup roditeljstvu kod inuitskih porodica iznad arktičkog kruga, i na suvoj tanzanijskoj savani sa porodicama Hadžabe. Poslednje četiri godine provela sam čitajući o takvom pristupu u više od stotinu naučnih studija i razgovarajući o njemu sa psiholozima, antropolozima i roditeljima.
Ipak, roditelji sa zapada su zaboravili na ovaj pristup. Zaboravili smo kako da motivišemo decu da odrade kućne poslove bez negodovanja, kako da budu disciplinovani, a da se na njih ne viče, ili da ih ne podmićujemo, ili da ih ne šaljemo u svoju sobu po kazni. Zaboravili smo i kako da se povežemo sa decom na način koji gradi međusobno poverenje i samodovoljnost.
Mnogi naši osnovni principi za koje smatramo da su osnov dobrog roditeljstva – direktno se protive TIM roditeljstvu. Ovi principi nam otežavaju život a u isto vreme se suprotstavljaju urođenim dečjim instinktima da sarađuju sa ljudima koje vole i da uče kroz autonomno istraživanje.
Umesto da decu odvoje od aktivnosti odraslih, Maja roditelji nastavljaju sa svojim uobičajenim životnim aktivnostima – kućnim poslovima, hobijima, poslom i društvenim izlascima – i omogućavaju deci da ih prate. Veoma često roditelji zatraže pomoć deteta. Zadaci su mali, kao što je „Idi uberi neku biljku iz bašte“ ili „Stavi tanjire na sto za večeru“. Ali to su istinski doprinosi i oni nisu tek ponekad, da bi se reklo da uključujemo decu, već svakog dana po više puta na dan, iskreno i jer zaista očekujete pomoć.
U majanskim zajednicama očekuje se da se svi uključe u aktivnosti, čak i mališani. U studiji je jedna majka Maja rekla: „Već kad prohodaju, možete početi da tražite od njih da pomognu, na primer, da vam donesu ovo ili ono “. Kako dete odrasta, zadaci postaju složeniji. Umesto da samo beru pomenute biljke, deca i spremaju celo jelo. Umesto da samo postavljaju tanjire, oni pospremaju sto i peru sudove.
Vremenom dete nauči korisne životne veštine, ali takođe nauči i šta je presudno za miran dom: kako raditi zajedno sa porodicom. Kako sarađivati. Čišćenje posle večere zajednička je odgovornost koju svi u kući rade zajedno, kaže Alkala. Kada napune 9 ili 10 godina, deca su ravnopravni saradnici u porodičnom životu koji pomažu svojoj porodici samoinicijativno. Roditelji ne treba da ih nagovaraju ili podmićuju da bi to učinili.
A šta majanski roditeljc uradi ako dete odbije da pomogne? Reći ću vam ono ŠTO NE URADE! Uopšte ne započinju veliku prepirku sa detetom, kaže Alkala.
Raspravljanje i pregovaranje sa decom je toliko uobičajena pojava u mojoj kući da sam mislila da je to univerzalni obrazac širom sveta. Ali to je tako daleko od istine.
Dok sam boravila sa jednom inuitskom porodicom u selu iznad Arktičkog kruga nijednom nisam videla da se neka odrasla osoba raspravlja sa detetom. Mame i tate su koristili sva dostupna sredstva kako bi ohrabrili odgovarajuće ponašanje, ali nikad nisu vikali, prigovarali ili čak pregovarali (čak ni u prodavnici). „Kad vas dete maltretira, ne uzvraćate istom merom sa malim detetom, ne “besnite““, rekla mi je jednog popodneva Sidonie Nirlungaiuk, 74-godišnjakinja, dok je jela arktički nar u svojoj dnevnoj sobi.
Mnogi inuitski roditelji smatraju da je raspravljanje sa decom gubljenje vremena i bezvezno. Kada se roditelj svađa, prepire sa detetom, roditelj se spušta na nivo deteta. Na taj način dete nauči da se raspravlja, da se svađa i da vrednuje svađu.
Evropski i američki mališani verovatno dobijaju mnogo pažnje kada su ljuti, ili kada se loše ponašaju, kaže interkulturalni psiholog Batja Meskuita sa Univerziteta u Leuvenu u Belgiji. „Ali na svetu ima puno roditelja koji jednostavno potpuno ignorišu bes i loše ponašanje deteta.“ Tada s vremenom, kaže ona, dete nauči da bes ne deluje, pa prestaju to da rade.
Stoga, sledeći put, kada se dete loše ponaša, pomislite na Elizabet Tegumiar i jednostavno se udaljite. Okrenite leđa i udaljite se. Isto važi i za svađe i borbu za vlast. Ako neko počne da “kuva“, ne progovarajte ništa, odšetajte. Ne morate ići daleko, možda samo do druge sobe, ili čak samo nekoliko metara dalje. Vaša tišina i distanciranje mirno će detetu saopštiti da je njihovo ponašanje neprihvatljivo.
Iskreno, taj savet je mnogo teže primeniti nego što u teoriji zvuči, bar za ovu zapadnjačku mamu koja piše ovaj esej. Kad me ćerka ne posluša, svaka ćelija u mom telu želi da viče ili se svađa. Tako sam odgojena. Ali kada sam naučila ovu novu roditeljsku veštinu, izvršne funkcije mog trogodišnjaka brzo su se poboljšale, a sukob u našem domu dramatično se smanjio.
Naši životi su se znatno poboljšali onda, kada sam prestala da primenjujem treću glavnu zamku zapadnjačkog roditeljstva. Odnosno, kad sam prestala da se ponašam zapovednički, da “gazdujem“.
Ako želimo da naša deca imaju samopouzdanje, ako želimo da ih zaštitimo od anksioznosti i stresa – moramo obuzdati naredbe, uputstva i predavanja (da, čak i pohvale).
Shvatila sam koliko sam se ponašala “šefovski“ kao roditelj, kad smo moja ćerka i ja posetile porodice Hadžabe u Tanzaniji. Kao i mnoge zajednice lovaca, Hadžabe izuzetno cene čovekovo pravo da samostalno donosi odluke. Oni cene pravo na autonomiju. Ovakav stav se širi na decu, čak i na malu decu. Kao rezultat toga, roditelji ne osećaju ovu sveprisutnu hitnost da „poprave“ ili „upravljaju“ detetovim ponašanjem.
U jednoj studiji sa Ba Jaka lovcima u centralnoj Africi, antropolog Šina Lu-Levi izbrojala je koliko puta je odrasla osoba rekla detetu šta da radi. Pogodite koliko naredbi su u proseku roditelji davali na sat? Tri. Isti taj eksperiment sprovela sam na sebi samoj i nakon 15 minuta došla do cifre od 60 i više komandi na sat.
U mnogim zajednicama lovaca roditelji se trude da ne govore deci (ili odraslima) šta da rade, kaže Lu-Levi. Ovaj suzdržani stil ne znači da roditelji ne obraćaju pažnju ili da ih nije briga šta deca rade. Staratelj svakako vodi računa o tome da su deca na sigurnom. Ali roditelji imaju tu svest da deca znaju kako da uče i rastu, bez da se odrasli neprestano mešaju. Sve što roditelj kaže – velika većina toga – samo će se isprečiti detetu i dovesti do nekog sukoba. Dakle, roditeljsko mešanje treba da bude svedeno na minimum.
Ovakva “nešefovska“ politika verovatno je stara stotinama hiljada godina. Takođe, takav pristup obezbeđuje brojne psihološke koristi kako za decu, tako i za njihove roditelje. Studije su povezale autonomiju sa samopouzdanjem i boljom izvršnom funkcijom kod dece. Kako odrastaju, autonomija je povezanija sa boljim uspehom u školi i povećanim šansama za uspeh u karijeri, pišu Stiksrud i Džonson.
Sa druge strane, ako roditelji neprestano upravljaju detetovim ponašanjem i rasporedom, deca se mogu osećati nemoćno. Taj osećaj izaziva stres, a vremenom se stres može pretvoriti u anksioznost i depresiju.
Prilagođeno iz knjige HUNT, GATHER, PARENT, Michaeleen Doucleff