Sećate li se perioda života kada ste najveći deo dana provodili napolju igrajući se? Kada vas je sunce pržilo a prljavština se zavlačila ispod noktiju? Da li ste se igrali sa članovima porodice ili sa decom iz komšiluka? Ko je smišljao pravila? Ko je davao ideje za igru? Ko je bio vođa grupe? Da li se sećate koliko ste žudeli da izađete napolje? Da li ste imali tajno i specijalno mesto za igru – neko drvo na koje ste obožavali da se penjete ili stara kuća u susedstvu? Da li se sećate koliko ste mrzeli kada bi vas roditelji pozvali da uđete u kuću i koliko ste molili za samo još 5 min?
Ukoliko se pronalazite u ovim pitanjima, smatrajte se srećnikom jer ste iskusili sve lepote igre. Igra je dečiji posao i ima naročitu ulogu u dečjem razvoju.
Spontana igra pokreće celo telo, um i duh. Tokom igre deca uče o gravitaciji, pritisku, pravcima, kreativnosti i kretanju dok jure i traže jedni druge; guraju se, rvu i vrište, pokušavaju da nađu najbolje mesto za skrivanje i petljaju sa onim što imaju kako bi „napravili“ novu igračku od onoga što već imaju pored sebe.
Pročitajte i Jerotić: Nemirno dete nije isto što i nevaljalo
Očevi ovde igraju glavnu ulogu. U knjizi „Odgajite emotivno inteligentno dete“, dr Džon Gotman kaže da mnogi psiholozi veruju da tata koji se sa decom igra „grubih“ igara, kao što su imitiranje jahanje konja, ima značajan uticaj na decu koja uče o svojim emocijama. Zamislite tatu koji glumi besnog medveda dok juri ćerku po dvorištu, ili tatu koji drži dete visoko iznad glave i pomera ga u svim pravcima praveći se da je avion. Takve igre dozvoljavaju deci da budu malo uplašena, ali u isto vreme uzbuđena i da žele još. Kroz igru dete uči da prati tatine reakcije kako bi dobilo ono što želi. Shvata da će vrištanje i kikotanje izazvati smeh kod tate i produžiti igru, a kada tata stane, naučiće kako da stiša uzbuđenje. Dok „vežba“ ovakvu igru sa tatom uči da čita signale drugih kada je igra u punom jeku. Zna šta da uradi kako bi dovelo do igre koja mu se sviđa, i kako da reaguje na druge u pravoj meri – kako stvari ne bi izmakle kontroli. Uči kako da „dozira“ emocije kako bi igra bila uzbudljiva i zabavna.
Dečija igra je značajno drugačija od igre odraslih. Za decu, igra je osnovni način učenja. Beba se igra ispuštajući zvuke koji im pomažu da nauče da govore a kasnije i čitaju. Dete uči kojim pokretima da pravi različite zvuke udarajući drvenom ili metalnom kašikom po raznim stvarima.
U igri se različita deca ponašaju različito, neka su stidljiva a druga vođe. Kada deca izmišljaju nove igre uz njih smišljaju i sopstvena, nova pravila. Na taj način se uče međusobnom poštovanju i uvažavanju. To znači da deca jako rano uče da prihvate pravila koja su formirala druga deca, ali će ti, koji su nekada smišljali pravila naići na drugo dete, koje ima jači karakter, i moraće da sledi njegova pravila.
Iz svih ovih razloga, igra koju deca iniciraju nikako ne bi trebalo da bude zamenjena i potcenjena u odnosu na igru koju „planiraju“ i organizuju odrasli. Kada shvatimo značaj igara uloga u dečijem shvatanju sebe i sveta koji ga okružuje, dajemo detetu priliku da se uživi u igru koju sam inicira i kroz koju može da nauči i shvati koji su njegovi intelektualni, emocionalni i socijalni potencijali.
Pročitajte i Kako da vaše dete ne bude drsko i bezobrazno
Posmatrajte dete dok se igra u prirodi i videćete iskrene emocije i pokazatelje sreće i uzbuđenja; dok trži kroz gomilu lišća, preskače preko prskalice za vodu u dvorištu, gleda u sunce ili skače po kamenčićima kako ne bi dotaklo zemlju… Videćete očigledne pokazatelje nesputane kreativnosti i ushićenja.
Igra u prirodi za decu je prilika da iskoriste sva svoja čula.
Zima je idealno vreme za igru napolju. Obucite decu toplo, dovoljno toplo da mogu da ostanu napolju što je duže moguće. Posmatrajte kreativnost na delu dok prave sneška, tvrđave od snega, grudve ili snežne anđele. Pokažite im kako ste se vi igrali u snegu kada ste bili mali. Istražujte zajedno. Pokušajte da pratite tragove pasa ili mačaka iz komšiluka. Koliko otisaka stopala možete da prebrojite oko kuće. I zapamtite – ne postoji loše vreme, samo loše oblačenje.
Možete se dogovoriti, kao porodica, da ćete cele godine provoditi više vremena napolju, nego u kući, ispred televizora i telefona. Svima je potreban balans, a pogotovu deci.
Dozvolite im da istraže svoju kreativnost i maštu tako što ćete ih pustiti u prirodu kako bi videli šta sve mogu da naprave od stvari koje tamo pronađu. Dok borave u prirodi deca će naučiti da je poštuju, shvtiće kako da brinu o životinjama, neguju biljke i čuvaju prirodu za sebe i druge.
Videćete kako se njihov karakter razvija kada se udube u aktivnosti koje zahtevaju da smišljaju sopstvena pravila, isplaniraju kako će od materijala koji nađu da naprave nešto šta su zamislili, i da vide šta treba promeniti ukoliko im iz prvog pokušaja nešto ne uspe. Biće očigledno da im se poboljšavaju matematičke sposobnosti, da sve bolje razumeju zakone fizike i da grade svoje liderske sposobnosti.
Pročitajte i Dete se vaspitava do treće godine, posle toga je kasno
Prvenstveno iskoristite mogućnosti koje pruža vaše dvorište, a kasnije se uputite u prirodu. U okolini svakog grada postoji mnogo mesta koja se mogu istražiti. Igrajte se sa svojom decom i posmatrajte kako razvijaju svoje kognitivne, emocionalne i analitičke sposobnosti.
Izvor: pino-toys.rs