Када деци поставите границу, реално је очекивати да ће она бити љута, бесна, тужна, али без тога проблеми ће се продубљивати и постати озбиљнији
Однос према дисциплиновању деце мења се веома брзо. Не тако давно, што се дисциплиновања деце тиче, знало се: „батина је из раја изашла”. Срећом, то се променило.
Од ауторитарног васпитног стила побегли смо у онај попуштајући и мислили да ствари решавамо неупоредиво боље него што су то радиле раније генерације. Међутим, после неколико година нашли смо се у ситуацији да нам је дете размажено, да у школи не постиже добар упех, да је склоно импулсивним пражњењима и нападима беса, без икаквих обавеза у кућним пословима.
Ауторитет и блискост
Савремено родитељство подразумева да смо детету пришли као значајном пројекту: едуковали се, читали, осмишљавали, саветовали се. Како сад објаснити себи да је ефекат нашег изузетног труда, љубави и пожртвовања такав да с једним или можда двоје деце једва излазимо на крај? Чини нам се да скоро ништа друго и не радимо, већ смишљамо како да решимо проблематичне ситуације нашег мезимца. Како су нас уверења која звуче примамљиво: „о свему се договарамо”, „дете и ја смо пријатељи”, „не желим да фрустрирам дете”, „желим да моје дете увек буде срећно” довела до тако крупних проблема?
Прва дилема коју треба разрешити јесте да родитељ прихвати сопствени ауторитет. Родитељ је задужен за постављање граница, које су детету и те како потребне и неопходан су услов за добар емоционални и социјални развој. С дететом родитељ наравно треба да буде близак, али не треба да покушава да буде пријатељ. Пријатељство подразумева равноправан однос, а родитељ с дететом није и не може да буде равноправан.
Други проблем односи се на то да је дисциплиновање често прилично непријатно искуство и за родитеља и за дете. Разлог је једноставан: када некоме поставите границу, реално је очекивати да ће он бити љут, бесан, тужан… Дете не воли да му се нешто ускраћује или намећу неке обавезе и у ситуацијама када му се поставља граница, односно када се дисциплинује биће љуто, узнемирено, плакаће или ће имати напад беса. Иако непријатно, то је потпуно нормално.
Таква реакција покреће слично негативно искуство код родитеља који и сам постаје бесан, тужан, уплашен да не чини детету неку ненадокнадиву штету. Разумљиво је што родитељ жели да избегне таква негативна искуства и осећања. Проблем је у томе што ако хоће да реши ситуације тако што ће избегавати да поставља границе и дисциплинује, краткорочно гледано све је у реду. Нажалост, на дуге стазе, проблеми ће се продубљивати и постати озбиљнији. Дакле, иако дисциплиновање често представља непријатно искуство, оно је ипак неопходно.
Следећа ствар о којој је потребно водити рачуна је узраст детета. Ако родитељ очекује да ће дете „све разумети ако то лепо објаснимо” и да ће све решавати договором, следе му напорне године. Неретко можемо видети родитеља који обливен знојем двогодишњаку у пуном замаху напада беса покушава да широко и надугачко „објасни” шта су се „договорили”. При томе је дете већ у петој секунди изгубило увид о чему се ради. Из једноставног разлога: зато што има две године.
Ако родитељ има близак и топао однос с дететом, а ситуацијама које захтевају дисциплиновање приступа смирено и доследно и ако примени технике дисциплиновања које су складу с узрастом детета и околностима, велике су шансе да ће на адекватан, ненасилан начин бити ефикасан. Наравно, не увек, али и то је нормално.
Савршени интернет родитељ
И коначно, не треба умањивати значај утицаја друштвених мрежа. Иако се на друштвеним мрежама често могу наћи подршка и корисни савети, некада ће родитељи бити заведени и потпуно нетачним и непровереним информацијама о „најновијим истраживањима”. Посебну замку чине „савршени” интернет родитељи у поређењу с којима се стварни родитељи могу осећати као недовољно успешни. Зато је важно подсетити се да као што су мале шансе да ћемо на „Инстаграм” ставити слику неподгрејаних шпагета од јуче, али слику свеже цеђеног сока поред букета цвећа и сунцем у позадини хоћемо, тако су и слике и приче родитеља који су у свакој ситуацији пуни љубави, разумевања и који за све ситуације имају одговор само шарена лажа. Савршени родитељи и савршена деца, срећом, не постоје.
И зато, у вези с дисциплиновањем, али и осталим аспектима родитељства, родитељ треба да прати своје дете, да ради најбоље што може и тражи решења која њему и његовом детету одговарају.
Извор: Политика