Tema o kojoj se često govori u poslednje vreme, bilo da se radi o roditeljstvu ili nekom drugom odnosu, jeste „teorija povezanosti“, psihološki fenomen koji je prvi put objašnjen još pedesetih godina prošlog veka.
Teorija povezanosti definiše četiri različita tipa povezanosti koji nam otvaraju put ka razumevanju toga kako i zašto formiramo veze s drugim ljudima u svom okruženju. Četiri osnovna stila povezanosti su:
- Sigurni ljudi koji se osećaju prijatno kad su u društvu drugih i obično su topli i ljubazni.
- Anksiozni ljudi koji su često preopterećeni svojim vezama i stalno zabrinuti za to da li ih partner dovoljno voli.
- Odbacujući ljudi koji intimnost poistovećuju s gubitkom nezavisnosti i konstantno pokušavaju da izbegnu bliskost.
- Uplašeno-izbegavajući ljudi koji su obično sumnjičavi prema namerama drugih i plaše se emotivne intimnosti.
Kom ćete se tipu povezanosti „prikloniti“ ima mnogo veze sa vašim ranim iskustvima iz detinjstva i s tim kakav ste odnos imali s roditeljima.
Što znači, ako želite da vaše dete ima zdrave veze, vreme je da odmah počnete da radite na tome.
Ponašanje koje sada ispoljavate kao roditelj je upravo ono koje će vaše dete u budućnosti definisati kao ljubav. Ako mnogo galamite, udarate, kritikujete, dete će misliti da je to ljubav. Ako pokazujete razumevanje, empatiju, nežnost, dete će misliti da je to ljubav. Dakle, definicija ljubavi koju će dete usvojiti, polazi od roditelja.
Odrasli koji su skloniji prvom (sigurnom) tipu povezanosti su uglavnom oni koji znaju da se mogu osloniti na svoje roditelje.
A kako da odgajite takvo dete?
‘Strpljenje, toplina, razumevanje’
Ako ste roditelj koji je uglavnom strpljiv, topao, empatičan, pozitivan, logično je očekivati da će i vaše dete odrasti u osobu koja je će takvu ljubav očekivati i od partnera, u svojoj novoj porodici.
Ako, s druge strane, dete pohvaljujete i pokazujete mu ljubav samo kada rade stvari onako kako vi smatrate da treba, oni će takve postupke povezati s ljubavlju i tražiće te osobine kod svog partnera sutra.
Nije cilj biti savršen roditelj, već biti „dovoljno dobar“
Mnogi roditelji prave jednu grešku. U želji da UVEK budu strpljivi, pruže podršku i razumevanje, eksplodiraju jer svoje potrebe ostavljaju potpuno po strani.
A ako ste pod stresom i anksiozni, ne možete biti tu za dete koje vas treba. Umesto pokušavanja da uvek budete savršeni, treba da prihvatite da će se često dešavati situacije kad vam to neće polaziti za rukom. Ma koliko se trudili, nikada nećete moći da zadovoljite potrebe svoje bebe ili deteta 100%. I da je to potpuno u redu. Tolerancija na frustraciju je takođe veština koja se uči.
A ako na tom putu ulažete trud da budete nežni i puni ljubavi, vaše dete će to osetiti. I učiće od vas.