Уђем у фризерски салон. Тамо, намазана црном фарбом, седи просветна радница. Каже, већ двадесет и пет година. Каже то на начин да сви одмах треба да прихватимо да ће свака њена о родитељству и деци бити последња.
Запалим се, тако својствено мени, јер ме је гурнула из шина опаском коју на дневном нивоу чујем или прочитам минимум десет пута: „У моје време се знало, мрш у собу!“. И онда почиње да баца дрвље и камење на рачун данашњих родитеља, наравно са акцентом на маме, јер „маме су увек за све криве и одговорне“.
У моје се, каже она, време знало ко је родитељ, ко дете. Знало се кад дете нешто може да пита, а када треба да ћути. Два прста су се морала подићи да би рекло нешто када су гости у кући.
Па, настави даље о том златном времену. Није било пробирања хране. Послеподне се морало спавати. Није смело А да се каже док се једе или тата спава. Какво, бре, право мишљења (овде већ подиже тон и прст театрално) добијали су батине и кад су криви и кад нису.
„Данас нека од мама да то уради, била би прозвана насилницом и вероватно би јој на врата закуцала социјална служба”, кажем јој.
„Како мислиш?”
„Па, лепо”, кажем. „Данашње маме су са свих страна бомбардоване информацијама да ће дете испасти агресивац или повучени депресивац ако се родитељи на њега деру, ако се лупи по гузи, ако се казни, ако се његово мишљење не уважава, ако се пошаље у собу против његове воље…”
Онда она почне са причом како су родитељи некад стручније и растрећеније подизали децу.
Да, јесте, било вам је лакше, околности су вам ишле на руку, избацим и упалим пожар.
Просветна радница није желела да прихвати моје објашњење да је данашњим родитељима теже и да су се времена суштински променила за тих њених двадесетак година у просвети (што би она требало да зна боље од мене).
„Али, Ви детету можете да закључате интернет”, каже. „Постоји та опција.”
„Могу, али не могу да закључам уста друге деце којој родитељи не закључавају интернет”, одговорим.
„Али, Ви вашем детету не морате дати телефон са десет година, па онда неће ни видети све што је овде лоше и болесно”, каже.
„Да, не морам јој дати, али она ће онда изаћи напоље међу децу која у својим шакама држе телефоне и имају интернет.”
Угасите телевизор, саветује ме.
Угасим га. И може он бити угашен код куће до њене осамнаесте, али ће она наћи начин да ван куће нахрани своју знатижељу и то јој врло брзо може поћи за руком, покушавам јој поентирати.
„Ми смо”, опет она „децу учили да пију воду из Дунава, да трче у високој трави, једу земљу, а ви, данашње маме, плашите се да их сквасите, да их пустите да седну у непокошено.”
„Зато што је сваки други крпељ зараженом лајмском болести, а сваки трећи здравствени радник очајан што још није у Немачкој, па кад дете ко онај несрећни Новосађанин одведете у Дом здравља или Дечију нико неће да се „зеза“ са вађењем крпеља, па вас возају заједно са крпељем у нози од тачке А до тачке Б, смањујући шансу да буде извучен заједно са главом напоље” објасним „Земља је загађена, не ниче иста шаргарепа из ње данас и пре тридесет година, затрована је колико и ваздух, колико и вода.”
Као да ме не слуша, па упада у даљи пресек.
„Уваљујете деци мобилне са две године у руке!”
„Слажем се. Иако ја својој ћеркици не уваљујем. И то што не уваљујем, мислим да ми неће баш много помоћи у годинама када она не буде под мојим строгим ‘ ‘окриљем’ и контролом.”
Заћути.
Мислим да је коначно схватила шта сам желела да јој кажем.
Времена су се променила и родитељи данас имају много, много, много (x 100) већу одговорност и на већим су изазовима него родитељи некад.
Ја се слажем да има данашњих мајки које гледајући у телефоне и качећи слике својих задњица на инстаграм, занемарују дете, не проводе организовано време са њим, јер проводе организовано време у теретани две недеље после порођаја да би скупиле лајкове. Слажем се да се телефони беспотребно уваљују клинцима у руке, уваљују се, а ни вид се детета није формирао. Слажем се да родитељи претерују са умиривањем деце екранима, али све ОВО није била тема мог и разговора просветне раднице.
Ја причам у име родитеља који не фоткају своје задњице и бицепсе пред кућним огледалом, док дете нестрпљиво чека да му се прелистају сликовнице.
Причам у име родитеља који контролишу време које дете проводи пред телевизором, који контролишу шта је на том телевизору, који му листају сликовнице и који разговарају са њим. У име родитеља који воде рачуна о исхрани детета, о времену које ће провести у природи, о времену када ће отићи на спавање. Причам у име родитеља који данас покушавају васпитати своју децу слично ономе како је некад било и који стрепе хоће ли успети да се „изборе“ са изазовима данашњице.
И баш због тога, покушала сам да јој објасним да је то данас много теже.
Каже закључајте екране, угасите телевизоре, отмите им телефоне, контролишите са којом децом се друже, код кога одлазе, шта гледају, ко су детету код кога одлазе родитељи и имају ли интернет у кући, шта гледају на телевизору у туђој дневној соби, одвуците их ако се емитује Задруга, као случајно сте дошли по шољицу уља, кажите им да то није добро, направите им сами плејлисту, увече им не дајте напоље дуже од девет сати, објасните да су родитељи чија деца остају напољу до поноћи луди, а да ви нисте луди и да зато може само до девет, заклопите им очи када пролазите поред трафика са насловницама дневних новина, када наиђете на полуголе маме које заједно са дететом чачкају телефон у кафани, набраја ми могућности.
„Схватате сад поенту?” питам је.
Све ово што сте навели, данашње пожртвоване родитеље нужно претвара у шпијуне са дисконтним радним временом, у полицајце, у судије, у особе које својој деци дишу за вратом и које морају сто пута више да причају и проналазе објашњења за ненормалне појаве данашњице. Ви то нисте морали у овој мери да будете. Није било мобилних, па да лупате главу с ким дете прича и с ким се дописује кад је у соби или изађе напоље или оде у купатило, да ли му се накачио неки педофил са профилном сликом слаткастог тинејџера (а он закуцао 60.), фиксни вам је био у сред трпезарије, таман да чујете са ким дете прича, о чему прича, није било Задруге, Парова, није било осамсто канала, чак није било ни телевизора, кад су стигли у домове, са њима стигла и Лепа Брена и Слатки грех, Лаку ноћ децо, квискотеке… (шта ту да контролишете?), закон није бранио учитељима и професорима да адекватно казне дете, да буду ауторитет… Није фер поредити родитељство некад у оним околностима и систему социјализма, са родитељством данас у овом квази капиталистичком систему, износим јој даље своје мишљење.
„Па, и ми смо радили у сменама”, брани се.
„Јесте, али је Ваша јутарња смена била до 14 часова, а данас је до 17. Уз то притисак и претње отказом не могу да се пореде. Никога више не занима да ли вам је дете болесно и јесте ли га оставили код куће са температуром 40, јер наћи ће некога ко нема децу. Уосталом то и питају на разговорима за посао. Па, кад имате дете, занима их да ли сте спремни да радите и дуже од радног времена или код куће…”
„Па, добро, у праву сте, јесте да је данас мало теже, али ви МОРАТЕ као родитељ…”
Да, морам, и морам много више него што сте ви морали некад. И не жалим се, јер сам свесна да не могу са дететом уназад, али би било лепо да старије генерације прекину да осуђују данашње родитеље (нису сви исти, има их који нису попустили „чарима“ технологије и свим снагама се боре да науче децу правим вредностима) и да онима који су заслужили, кажу „свака част“. Јер ко зна како бисте ви пливали да сте данас родитељ. Можда бисте се удавили са првим већим таласом.
„Да, да…” каже.
Устаје да јој фризерка пере косу од фарбе и додаје: „Шта да Вам кажем, борите се, тако вам је.”
Ок, хвала Вам, хоћу.
Аутор: Јована Кешански
Зелена учионица