Uđem u frizerski salon. Tamo, namazana crnom farbom, sedi prosvetna radnica. Kaže, već dvadeset i pet godina. Kaže to na način da svi odmah treba da prihvatimo da će svaka njena o roditeljstvu i deci biti poslednja.
Zapalim se, tako svojstveno meni, jer me je gurnula iz šina opaskom koju na dnevnom nivou čujem ili pročitam minimum deset puta: „U moje vreme se znalo, mrš u sobu!“. I onda počinje da baca drvlje i kamenje na račun današnjih roditelja, naravno sa akcentom na mame, jer „mame su uvek za sve krive i odgovorne“.
U moje se, kaže ona, vreme znalo ko je roditelj, ko dete. Znalo se kad dete nešto može da pita, a kada treba da ćuti. Dva prsta su se morala podići da bi reklo nešto kada su gosti u kući.
Pa, nastavi dalje o tom zlatnom vremenu. Nije bilo probiranja hrane. Poslepodne se moralo spavati. Nije smelo A da se kaže dok se jede ili tata spava. Kakvo, bre, pravo mišljenja (ovde već podiže ton i prst teatralno) dobijali su batine i kad su krivi i kad nisu.
„Danas neka od mama da to uradi, bila bi prozvana nasilnicom i verovatno bi joj na vrata zakucala socijalna služba”, kažem joj.
„Kako misliš?”
„Pa, lepo”, kažem. „Današnje mame su sa svih strana bombardovane informacijama da će dete ispasti agresivac ili povučeni depresivac ako se roditelji na njega deru, ako se lupi po guzi, ako se kazni, ako se njegovo mišljenje ne uvažava, ako se pošalje u sobu protiv njegove volje…”
Onda ona počne sa pričom kako su roditelji nekad stručnije i rastrećenije podizali decu.
Da, jeste, bilo vam je lakše, okolnosti su vam išle na ruku, izbacim i upalim požar.
Prosvetna radnica nije želela da prihvati moje objašnjenje da je današnjim roditeljima teže i da su se vremena suštinski promenila za tih njenih dvadesetak godina u prosveti (što bi ona trebalo da zna bolje od mene).
„Ali, Vi detetu možete da zaključate internet”, kaže. „Postoji ta opcija.”
„Mogu, ali ne mogu da zaključam usta druge dece kojoj roditelji ne zaključavaju internet”, odgovorim.
„Ali, Vi vašem detetu ne morate dati telefon sa deset godina, pa onda neće ni videti sve što je ovde loše i bolesno”, kaže.
„Da, ne moram joj dati, ali ona će onda izaći napolje među decu koja u svojim šakama drže telefone i imaju internet.”
Ugasite televizor, savetuje me.
Ugasim ga. I može on biti ugašen kod kuće do njene osamnaeste, ali će ona naći način da van kuće nahrani svoju znatiželju i to joj vrlo brzo može poći za rukom, pokušavam joj poentirati.
„Mi smo”, opet ona „decu učili da piju vodu iz Dunava, da trče u visokoj travi, jedu zemlju, a vi, današnje mame, plašite se da ih skvasite, da ih pustite da sednu u nepokošeno.”
„Zato što je svaki drugi krpelj zaraženom lajmskom bolesti, a svaki treći zdravstveni radnik očajan što još nije u Nemačkoj, pa kad dete ko onaj nesrećni Novosađanin odvedete u Dom zdravlja ili Dečiju niko neće da se „zeza“ sa vađenjem krpelja, pa vas vozaju zajedno sa krpeljem u nozi od tačke A do tačke B, smanjujući šansu da bude izvučen zajedno sa glavom napolje” objasnim „Zemlja je zagađena, ne niče ista šargarepa iz nje danas i pre trideset godina, zatrovana je koliko i vazduh, koliko i voda.”
Kao da me ne sluša, pa upada u dalji presek.
„Uvaljujete deci mobilne sa dve godine u ruke!”
„Slažem se. Iako ja svojoj ćerkici ne uvaljujem. I to što ne uvaljujem, mislim da mi neće baš mnogo pomoći u godinama kada ona ne bude pod mojim strogim ‘ ‘okriljem’ i kontrolom.”
Zaćuti.
Mislim da je konačno shvatila šta sam želela da joj kažem.
Vremena su se promenila i roditelji danas imaju mnogo, mnogo, mnogo (x 100) veću odgovornost i na većim su izazovima nego roditelji nekad.
Ja se slažem da ima današnjih majki koje gledajući u telefone i kačeći slike svojih zadnjica na instagram, zanemaruju dete, ne provode organizovano vreme sa njim, jer provode organizovano vreme u teretani dve nedelje posle porođaja da bi skupile lajkove. Slažem se da se telefoni bespotrebno uvaljuju klincima u ruke, uvaljuju se, a ni vid se deteta nije formirao. Slažem se da roditelji preteruju sa umirivanjem dece ekranima, ali sve OVO nije bila tema mog i razgovora prosvetne radnice.
Ja pričam u ime roditelja koji ne fotkaju svoje zadnjice i bicepse pred kućnim ogledalom, dok dete nestrpljivo čeka da mu se prelistaju slikovnice.
Pričam u ime roditelja koji kontrolišu vreme koje dete provodi pred televizorom, koji kontrolišu šta je na tom televizoru, koji mu listaju slikovnice i koji razgovaraju sa njim. U ime roditelja koji vode računa o ishrani deteta, o vremenu koje će provesti u prirodi, o vremenu kada će otići na spavanje. Pričam u ime roditelja koji danas pokušavaju vaspitati svoju decu slično onome kako je nekad bilo i koji strepe hoće li uspeti da se „izbore“ sa izazovima današnjice.
I baš zbog toga, pokušala sam da joj objasnim da je to danas mnogo teže.
Kaže zaključajte ekrane, ugasite televizore, otmite im telefone, kontrolišite sa kojom decom se druže, kod koga odlaze, šta gledaju, ko su detetu kod koga odlaze roditelji i imaju li internet u kući, šta gledaju na televizoru u tuđoj dnevnoj sobi, odvucite ih ako se emituje Zadruga, kao slučajno ste došli po šoljicu ulja, kažite im da to nije dobro, napravite im sami plejlistu, uveče im ne dajte napolje duže od devet sati, objasnite da su roditelji čija deca ostaju napolju do ponoći ludi, a da vi niste ludi i da zato može samo do devet, zaklopite im oči kada prolazite pored trafika sa naslovnicama dnevnih novina, kada naiđete na polugole mame koje zajedno sa detetom čačkaju telefon u kafani, nabraja mi mogućnosti.
„Shvatate sad poentu?” pitam je.
Sve ovo što ste naveli, današnje požrtvovane roditelje nužno pretvara u špijune sa diskontnim radnim vremenom, u policajce, u sudije, u osobe koje svojoj deci dišu za vratom i koje moraju sto puta više da pričaju i pronalaze objašnjenja za nenormalne pojave današnjice. Vi to niste morali u ovoj meri da budete. Nije bilo mobilnih, pa da lupate glavu s kim dete priča i s kim se dopisuje kad je u sobi ili izađe napolje ili ode u kupatilo, da li mu se nakačio neki pedofil sa profilnom slikom slatkastog tinejdžera (a on zakucao 60.), fiksni vam je bio u sred trpezarije, taman da čujete sa kim dete priča, o čemu priča, nije bilo Zadruge, Parova, nije bilo osamsto kanala, čak nije bilo ni televizora, kad su stigli u domove, sa njima stigla i Lepa Brena i Slatki greh, Laku noć deco, kviskoteke… (šta tu da kontrolišete?), zakon nije branio učiteljima i profesorima da adekvatno kazne dete, da budu autoritet… Nije fer porediti roditeljstvo nekad u onim okolnostima i sistemu socijalizma, sa roditeljstvom danas u ovom kvazi kapitalističkom sistemu, iznosim joj dalje svoje mišljenje.
„Pa, i mi smo radili u smenama”, brani se.
„Jeste, ali je Vaša jutarnja smena bila do 14 časova, a danas je do 17. Uz to pritisak i pretnje otkazom ne mogu da se porede. Nikoga više ne zanima da li vam je dete bolesno i jeste li ga ostavili kod kuće sa temperaturom 40, jer naći će nekoga ko nema decu. Uostalom to i pitaju na razgovorima za posao. Pa, kad imate dete, zanima ih da li ste spremni da radite i duže od radnog vremena ili kod kuće…”
„Pa, dobro, u pravu ste, jeste da je danas malo teže, ali vi MORATE kao roditelj…”
Da, moram, i moram mnogo više nego što ste vi morali nekad. I ne žalim se, jer sam svesna da ne mogu sa detetom unazad, ali bi bilo lepo da starije generacije prekinu da osuđuju današnje roditelje (nisu svi isti, ima ih koji nisu popustili „čarima“ tehnologije i svim snagama se bore da nauče decu pravim vrednostima) i da onima koji su zaslužili, kažu „svaka čast“. Jer ko zna kako biste vi plivali da ste danas roditelj. Možda biste se udavili sa prvim većim talasom.
„Da, da…” kaže.
Ustaje da joj frizerka pere kosu od farbe i dodaje: „Šta da Vam kažem, borite se, tako vam je.”
Ok, hvala Vam, hoću.
Autor: Jovana Kešanski
Zelena učionica