Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Прваци тегле торбе у којима као да је спаковано топовско ђуле. Криве кичму под теретом сувишних књига! Једва их можете назрети иза големих торби. Чак вам се каткада учини како торбе саме ходају улицом. И све то због камаре свесака и књига које прваци морају вући.
ДИГРЕСИЈА 1: Српски језик: буквар + читанка + свеска на широке и уске линије; Математика: уџбеник + радна свеска + свеска на коцке; Свет око нас: уџбеник + радна свеска + свеска на коцке; Енглески језик: уџбеник + радна свеска + свеска на уске и широке линије… Лично познајем једног Божидара из првог четири, који сваког четвртка носи наведени багаж свезака и књига (ђутуре) на својим нејаким раменима. Часна пионирска реч!
Онако сићушни и малени, прваци ударнички испаштају под непотребно наметнутим јармом – да то чак ни три часа физичког недељно не могу исправити. А Министарство чини све како би деца упражњавала физичко васпитање сваког другог дана.
Треба, ваљда, направити баланс. Најпре претоварити децу часовима и књигама, савити им кичму – а онда им ту исту кичму пеглати часовима физичког васпитања. Не каже се бадава – у здравом телу, здрав дух.
ДИГРЕСИЈА 2: Али, због чега првацима наметати по пет часова – два пута недељно? Због чега их одједном убацивати у машину која ће их ионако самлевати читавог живота? Запитате ли се то каткада, поштовани родитељи првака и осталих основаца?
Ипак, на Савету родитеља ретко ћете кога чути да потеже проблем претешких торби. Расправља се о пречим стварима – да ли ће осмаци на екскурзију у Ресавску пећину или на Палићко језеро. Министарство такође болује од дефицита занимације за поменуту тему. Прече је, на пример, питање обавезних школских униформи и дуалног образовања.
У другом разреду, бивши прваци делују снажније – стаменије. Брза храна доприноси порасту масе – а масом се (питајте Ван Дама), лакше излази на крај с оријашким торбама. Ипак, кичма је повијенија него раније, те сваки четврти другак наликује знаку питања. Није вам потребно соколово око физијатра како бисте то и сами приметили. Али шта вреди – гурати се мора даље.
У светлу будућност трећег разреда.
А затим и четвртог, након којег се уз искрене сузе и по који осмех, будући петаци растају од учитељице/учитеља.
ДИГРЕСИЈА 3: И док сте одгледали кратки рекламни блок између два светска првенства у фудбалу, или четири сезоне индијске ТВ серије – ето свршетка првог поглавља основне школе.
У петом разреду, ђаци који више нису гуштери (мада нису ни џомбе) – полагано схватају да се узуси васпитно-образовног система транзицијске Србије исцрпљују у свеопштој дезорјентацији. Министарство тражи једно, Завод за унапређење образовања друго, Национални просветни савет треће, директори четврто, наставници пето, просветни инспектори шесто, родитељи седмо, јавност осмо, влада девето а ђаци (наравно), нешто сасвим десето…
Срећом, петаци тек делимично примећују поменути раскорак. Но, будући да још увек не разумеју шта то у ствари примећују – понашају се као да су и даље у четвртом разреду. Не либе се да наставницу српског језика ослове са “учитељице”.
ДИГРЕСИЈА 4: Лапсус лингве.
У шестом разреду, будући седмаци већ почињу да уочавају благе пукотине у систему васпитања и образовања. Схватају, рецимо, како без проблема могу погодити наставника у главу грудвом папира – а да притом остану читави. Апсолутно нетакнути у својој неукусној враголији за коју би у старом систему образовања и васпитања сасвим извесно добили шут карту из школе и трајну забрану уписа у било коју васпитно-образовну установу унутар самоуправног универзума.
Мобилни телефони постају саставни и неотуђиви део ђачког прибора. Пекара – друга кућа.
ДИГРЕСИЈА 5: А ви им, цењени родитељи, редовно обезбеђујете финансијска средства за допуну кредита. Шта ћете – морате! Само пазите – тежа повреда дисциплине на часу подразумева преписивање посредством мобилног телефона!!! Невоља је, међутим, када се поврх тога (за време часова који нису физичко васпитање), поједини ученици осмеле и крену да изводе бодибилдерске игроказе – без икаквих последица. На пример, када током трајања часа изводе згибове између две клупе. Такво се понашање иначе сматра лакшом повредом дисциплине од стране ученика. Питање је само – да ли крхка наставница може научити лепом понашању малолетне билдере и од импровизоване теретане поново успоставити устројство школске учионице?
Није лако основцима, али ни наставницима такође!
У седмом разреду, који одувек важи за најопакији период основне школе, бившим шестацима све теже пада брутално одсуствовање ауторитета међ’ наставничким кадром. Само што они не размишљају о томе баш на тај начин. Ипак, нежнији и сензибилнији међу седмацима, они лепо васпитани који су елементарно васпитање понели од куће, доживљавају трауме гледајући немоћне наставнике који узалудно покушавају да дисциплинују малолетне деликвенте. Исте оне који су и у првом разреду правили проблеме и испољавали прве симптоме хроничног агресивитиса. А замислите тек сада када су постали основношколске “џомбе”? Неки међу њима чак и физички одударају од основношколског стандарда па их нехотице можете побркати са домаром или наставником. Срећом, још увек су у мањини што не значи да је и тиранија мањине срећна околност. Нарочито када агресивци малтретирају већину неагресивних вршњака, покушавајући да им наметну властити систем вредности.
ДИГРЕСИЈА 6: А познато је да поред школе, и вршњаци имају пресудну улогу у социјализацији.
Проблем је што с једне стране “провалије” стоје неауторитативни наставници (којима систем одмаже у испољавању наставничког ауторитета), док с друге стране стоје ауторитативни основци које су делимични продукт система – а који ипак, што је парадоксално, чезну за гвозденом руком дисциплине.
ДИГРЕСИЈА 7: Мада, на који би то начин наставници и били кадри да дисциплинују недисциплиноване ученике када у рукаву немају нити један озбиљан дисциплински џокер.
Неумољиви Правилник о правима, обавезама и одговорностима ученика вели да је лакша повреда дисциплине на часу када се ученик успентра наставнику на главу или га пријатељски ошамари због опкладе. Заправо, у таквим приликама наставник једини и испада грбав, будући да “није способан” да заведе ред на часу – односно да реторичким вештинама (обашка дидактичким методама), трајно социјализује млађаног хулигана – кад већ родитељи то нису стигли да учине.
Још ће га због тога што у није малолетном хулигану окренуо и други образ (уместо боксерске вреће), директор добронамерно изрибати пред Наставничким већем – уз неретко одобравање осталих наставника. (Ех, та просветарска солидарност). А затим ће, на концу, наставник – кривац бити приморан и да се јавно покаје и самокритички осврне на властити дефицит педагошког постигнућа – како би вуци били сити и овце остале на броју.
Џомбе-осмаци, који броје дане до скидања из основне школе, умеју да буду и те како осветољубиви према ауторитетима без ауторитета. Нарочито када им ови упишу нешто лошију оцену у дневник. Тада се строги приговори наставницима јављују као саставни део тензионог фолклора. Притиску се неретко придружују и родитељи, све док школе напослетку не подлегну здруженим притисцима родитеља и ђака. Јер, како особе без ауторитета могу испољавати ауторитет приликом оцењивања? – сасвим се логично питају ђаци и родитељи.
Због свега тога, Министарству треба препустити одговорност у вези са (не)постојањем ауторитета просветних радника – и пружити му прилику да својски поради на поправљају лошег статуса просветних радника. Елем, образовање не иде без васпитања, као што ни васпитање не иде без дисциплине и наставника с приличном дозом ауторитета. Давних је дана то приметио генијални филозоф Кант. Једино је питање да ли ће то исто приметити и кројачи наших судбина? У међувремену, основцима никако није лако у изокренутом систему вредности којим је захваћен и систем васпитања и образовања ове земље.
ДИГРЕСИЈА 8: Притом, обавезне школске униформе и тешке торбе првака- ђака неће поправити ствари. Потребно је изменити и Правилник о правима, обавезама и одговорностима ученика – првенствено у смеру ротирања појединих одредаба тежих и лакших повреда дисциплине на часу.
Борис Јашовић