Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Prvaci tegle torbe u kojima kao da je spakovano topovsko đule. Krive kičmu pod teretom suvišnih knjiga! Jedva ih možete nazreti iza golemih torbi. Čak vam se katkada učini kako torbe same hodaju ulicom. I sve to zbog kamare svesaka i knjiga koje prvaci moraju vući.
DIGRESIJA 1: Srpski jezik: bukvar + čitanka + sveska na široke i uske linije; Matematika: udžbenik + radna sveska + sveska na kocke; Svet oko nas: udžbenik + radna sveska + sveska na kocke; Engleski jezik: udžbenik + radna sveska + sveska na uske i široke linije… Lično poznajem jednog Božidara iz prvog četiri, koji svakog četvrtka nosi navedeni bagaž svezaka i knjiga (đuture) na svojim nejakim ramenima. Časna pionirska reč!
Onako sićušni i maleni, prvaci udarnički ispaštaju pod nepotrebno nametnutim jarmom – da to čak ni tri časa fizičkog nedeljno ne mogu ispraviti. A Ministarstvo čini sve kako bi deca upražnjavala fizičko vaspitanje svakog drugog dana.
Treba, valjda, napraviti balans. Najpre pretovariti decu časovima i knjigama, saviti im kičmu – a onda im tu istu kičmu peglati časovima fizičkog vaspitanja. Ne kaže se badava – u zdravom telu, zdrav duh.
DIGRESIJA 2: Ali, zbog čega prvacima nametati po pet časova – dva puta nedeljno? Zbog čega ih odjednom ubacivati u mašinu koja će ih ionako samlevati čitavog života? Zapitate li se to katkada, poštovani roditelji prvaka i ostalih osnovaca?
Ipak, na Savetu roditelja retko ćete koga čuti da poteže problem preteških torbi. Raspravlja se o prečim stvarima – da li će osmaci na ekskurziju u Resavsku pećinu ili na Palićko jezero. Ministarstvo takođe boluje od deficita zanimacije za pomenutu temu. Preče je, na primer, pitanje obaveznih školskih uniformi i dualnog obrazovanja.
U drugom razredu, bivši prvaci deluju snažnije – stamenije. Brza hrana doprinosi porastu mase – a masom se (pitajte Van Dama), lakše izlazi na kraj s orijaškim torbama. Ipak, kičma je povijenija nego ranije, te svaki četvrti drugak nalikuje znaku pitanja. Nije vam potrebno sokolovo oko fizijatra kako biste to i sami primetili. Ali šta vredi – gurati se mora dalje.
U svetlu budućnost trećeg razreda.
A zatim i četvrtog, nakon kojeg se uz iskrene suze i po koji osmeh, budući petaci rastaju od učiteljice/učitelja.
DIGRESIJA 3: I dok ste odgledali kratki reklamni blok između dva svetska prvenstva u fudbalu, ili četiri sezone indijske TV serije – eto svršetka prvog poglavlja osnovne škole.
U petom razredu, đaci koji više nisu gušteri (mada nisu ni džombe) – polagano shvataju da se uzusi vaspitno-obrazovnog sistema tranzicijske Srbije iscrpljuju u sveopštoj dezorjentaciji. Ministarstvo traži jedno, Zavod za unapređenje obrazovanja drugo, Nacionalni prosvetni savet treće, direktori četvrto, nastavnici peto, prosvetni inspektori šesto, roditelji sedmo, javnost osmo, vlada deveto a đaci (naravno), nešto sasvim deseto…
Srećom, petaci tek delimično primećuju pomenuti raskorak. No, budući da još uvek ne razumeju šta to u stvari primećuju – ponašaju se kao da su i dalje u četvrtom razredu. Ne libe se da nastavnicu srpskog jezika oslove sa “učiteljice”.
DIGRESIJA 4: Lapsus lingve.
U šestom razredu, budući sedmaci već počinju da uočavaju blage pukotine u sistemu vaspitanja i obrazovanja. Shvataju, recimo, kako bez problema mogu pogoditi nastavnika u glavu grudvom papira – a da pritom ostanu čitavi. Apsolutno netaknuti u svojoj neukusnoj vragoliji za koju bi u starom sistemu obrazovanja i vaspitanja sasvim izvesno dobili šut kartu iz škole i trajnu zabranu upisa u bilo koju vaspitno-obrazovnu ustanovu unutar samoupravnog univerzuma.
Mobilni telefoni postaju sastavni i neotuđivi deo đačkog pribora. Pekara – druga kuća.
DIGRESIJA 5: A vi im, cenjeni roditelji, redovno obezbeđujete finansijska sredstva za dopunu kredita. Šta ćete – morate! Samo pazite – teža povreda discipline na času podrazumeva prepisivanje posredstvom mobilnog telefona!!! Nevolja je, međutim, kada se povrh toga (za vreme časova koji nisu fizičko vaspitanje), pojedini učenici osmele i krenu da izvode bodibilderske igrokaze – bez ikakvih posledica. Na primer, kada tokom trajanja časa izvode zgibove između dve klupe. Takvo se ponašanje inače smatra lakšom povredom discipline od strane učenika. Pitanje je samo – da li krhka nastavnica može naučiti lepom ponašanju maloletne bildere i od improvizovane teretane ponovo uspostaviti ustrojstvo školske učionice?
Nije lako osnovcima, ali ni nastavnicima takođe!
U sedmom razredu, koji oduvek važi za najopakiji period osnovne škole, bivšim šestacima sve teže pada brutalno odsustvovanje autoriteta međ’ nastavničkim kadrom. Samo što oni ne razmišljaju o tome baš na taj način. Ipak, nežniji i senzibilniji među sedmacima, oni lepo vaspitani koji su elementarno vaspitanje poneli od kuće, doživljavaju traume gledajući nemoćne nastavnike koji uzaludno pokušavaju da disciplinuju maloletne delikvente. Iste one koji su i u prvom razredu pravili probleme i ispoljavali prve simptome hroničnog agresivitisa. A zamislite tek sada kada su postali osnovnoškolske “džombe”? Neki među njima čak i fizički odudaraju od osnovnoškolskog standarda pa ih nehotice možete pobrkati sa domarom ili nastavnikom. Srećom, još uvek su u manjini što ne znači da je i tiranija manjine srećna okolnost. Naročito kada agresivci maltretiraju većinu neagresivnih vršnjaka, pokušavajući da im nametnu vlastiti sistem vrednosti.
DIGRESIJA 6: A poznato je da pored škole, i vršnjaci imaju presudnu ulogu u socijalizaciji.
Problem je što s jedne strane “provalije” stoje neautoritativni nastavnici (kojima sistem odmaže u ispoljavanju nastavničkog autoriteta), dok s druge strane stoje autoritativni osnovci koje su delimični produkt sistema – a koji ipak, što je paradoksalno, čeznu za gvozdenom rukom discipline.
DIGRESIJA 7: Mada, na koji bi to način nastavnici i bili kadri da disciplinuju nedisciplinovane učenike kada u rukavu nemaju niti jedan ozbiljan disciplinski džoker.
Neumoljivi Pravilnik o pravima, obavezama i odgovornostima učenika veli da je lakša povreda discipline na času kada se učenik uspentra nastavniku na glavu ili ga prijateljski ošamari zbog opklade. Zapravo, u takvim prilikama nastavnik jedini i ispada grbav, budući da “nije sposoban” da zavede red na času – odnosno da retoričkim veštinama (obaška didaktičkim metodama), trajno socijalizuje mlađanog huligana – kad već roditelji to nisu stigli da učine.
Još će ga zbog toga što u nije maloletnom huliganu okrenuo i drugi obraz (umesto bokserske vreće), direktor dobronamerno izribati pred Nastavničkim većem – uz neretko odobravanje ostalih nastavnika. (Eh, ta prosvetarska solidarnost). A zatim će, na koncu, nastavnik – krivac biti primoran i da se javno pokaje i samokritički osvrne na vlastiti deficit pedagoškog postignuća – kako bi vuci bili siti i ovce ostale na broju.
Džombe-osmaci, koji broje dane do skidanja iz osnovne škole, umeju da budu i te kako osvetoljubivi prema autoritetima bez autoriteta. Naročito kada im ovi upišu nešto lošiju ocenu u dnevnik. Tada se strogi prigovori nastavnicima javljuju kao sastavni deo tenzionog folklora. Pritisku se neretko pridružuju i roditelji, sve dok škole naposletku ne podlegnu združenim pritiscima roditelja i đaka. Jer, kako osobe bez autoriteta mogu ispoljavati autoritet prilikom ocenjivanja? – sasvim se logično pitaju đaci i roditelji.
Zbog svega toga, Ministarstvu treba prepustiti odgovornost u vezi sa (ne)postojanjem autoriteta prosvetnih radnika – i pružiti mu priliku da svojski poradi na popravljaju lošeg statusa prosvetnih radnika. Elem, obrazovanje ne ide bez vaspitanja, kao što ni vaspitanje ne ide bez discipline i nastavnika s priličnom dozom autoriteta. Davnih je dana to primetio genijalni filozof Kant. Jedino je pitanje da li će to isto primetiti i krojači naših sudbina? U međuvremenu, osnovcima nikako nije lako u izokrenutom sistemu vrednosti kojim je zahvaćen i sistem vaspitanja i obrazovanja ove zemlje.
DIGRESIJA 8: Pritom, obavezne školske uniforme i teške torbe prvaka- đaka neće popraviti stvari. Potrebno je izmeniti i Pravilnik o pravima, obavezama i odgovornostima učenika – prvenstveno u smeru rotiranja pojedinih odredaba težih i lakših povreda discipline na času.
Boris Jašović