У петак су се саставили небо и земља. Киша је лила као из кабла, улице су биле поплављене, а свако ко има аутомобил сео је у њега јер се пешке није могло ни до вртића по дете.
Али, градске гужве и поплављене улице нису се јуче показале као највећи проблем у престоници. Не, знатно већи проблем било је изузетно лоше стање у ком се налазе престоничке школе, а то стање оголиле су управо – кише.
Моје старије дете има 11 година и у петак је дошла кући мокрих ногу. Нисам неки паничар, нити хеликоптер мама. Не мислим да ће навући упалу плућа јер је мало шетала по води. Али нећу и не желим да прихватим да је нормално да нам школе прокишњавају ни да у њима плафони и прозори падају. Нећу и не желим да их учим да се то, ето, дешава. Да није страшно. Да је све добро јер, на срећу, ником се ништа није догодило.
”Мама, наша учионица је била потпуно мокра! Пуна је била воде! И онда смо прешли у другу, али и она је прокишњавала и то из светла, па нисмо смели да га упалимо!” – рекла је у даху кад је ушла на врата.
Послала сам је да се пресвуче, изнела ствари да се суше.
”Па побогу, да ли је могуће да школе прокишњавају и дан данас! Да вода улази у електроинсталације. Па то је језиво!” – рекла сам мужу.
”А то ти је било одувек. Сећам се и наше школе, кад смо били деца, увек неки проблеми. Гелендери су отпадали као гране.” – одговорио је он.
И само што сам отворила уста да оспем паљбу на тај став који ме је одувек нервирао, одменио ме је мој деветогодишњак:
”Али тата, шта има везе што је тако било пре, ваљда технологија напредује и сад не треба да буде тако.” – рекао је он. Иако је ово било изговорено мало неспретно, мени је показало да боље од одраслих разуме ствари.
Јер, то што смо ми некад ишли у школе са чучавцима у којима квака остане у руци кад је ухватиш, НЕ ЗНАЧИ да је то нормално и данас.
Није нормално ни да прозори падају, ни да се вода избацује кофама, ни да цури из електроинсталација. Није нормално да у продуженом боравку седе на поду, да су врата разваљена, да их је преко 30 у одељењу. Није нормално да је хигијена у тоалетима лошија него у затвору.
Једна од најопаснијих ствари коју радимо јесте да лоше ствари које се дешавају нормализујемо гледајући у прошлост и тешећи се тиме да се то, ето, дешавало и некад пре. Уверавање деце да је довољно и да треба да буду срећни што имају кров над главом, здравље и топао ручак једна је од најпогрешнијих ствари коју родитељи данас чине.
Радимо то верујући да ћемо их научити да буду скромни уместо захтевни, великодушни уместо похлепни. А несвесно их учимо да се мире, да не очекују, да не захтевају. Ни од себе, ни од друштва, ни од оних који одлучују.
Скромност јесте врлина. Али бити скроман НЕ ЗНАЧИ не очекивати модерне школе, са кантинама и новим фискултурним салама у којима не пада киша.
Бити скроман не значи прихватати као нормално да једна мама која се тек породила за доручак добије парче хлеба и саламе у породилишту. А пре тога поцепану спаваћицу. Мама која на то не ћути није размажена, само одбија да прихвати као нормално нешто што у развијеном свету НИЈЕ нормално.
Скромно дете није оно које ће појести парче хлеба са сумњивим намазом које су му дали за ужину и бити задовољно. То је дете помирено с тим да мало заслужује.
Децу навикавамо на живот у условима од пре 30 година, као да желимо да их заглавимо у времену у ком смо ми одрастали, као да не желимо да им буде боље. Као да нам је драго да цео свет иде напред, а наша деца стоје.
Али они то не дају. Они разумеју. Они се боре и не ћуте. Не дају да покорност на коју смо научени буде и њихов модел. И зато су бољи од нас.
Никада нећу учити децу да буду срећна са мање од онога што имају деца у развијеном свету. То није скромност, то је мирење са судбином.