U petak su se sastavili nebo i zemlja. Kiša je lila kao iz kabla, ulice su bile poplavljene, a svako ko ima automobil seo je u njega jer se peške nije moglo ni do vrtića po dete.
Ali, gradske gužve i poplavljene ulice nisu se juče pokazale kao najveći problem u prestonici. Ne, znatno veći problem bilo je izuzetno loše stanje u kom se nalaze prestoničke škole, a to stanje ogolile su upravo – kiše.
Moje starije dete ima 11 godina i u petak je došla kući mokrih nogu. Nisam neki paničar, niti helikopter mama. Ne mislim da će navući upalu pluća jer je malo šetala po vodi. Ali neću i ne želim da prihvatim da je normalno da nam škole prokišnjavaju ni da u njima plafoni i prozori padaju. Neću i ne želim da ih učim da se to, eto, dešava. Da nije strašno. Da je sve dobro jer, na sreću, nikom se ništa nije dogodilo.
”Mama, naša učionica je bila potpuno mokra! Puna je bila vode! I onda smo prešli u drugu, ali i ona je prokišnjavala i to iz svetla, pa nismo smeli da ga upalimo!” – rekla je u dahu kad je ušla na vrata.
Poslala sam je da se presvuče, iznela stvari da se suše.
”Pa pobogu, da li je moguće da škole prokišnjavaju i dan danas! Da voda ulazi u elektroinstalacije. Pa to je jezivo!” – rekla sam mužu.
”A to ti je bilo oduvek. Sećam se i naše škole, kad smo bili deca, uvek neki problemi. Gelenderi su otpadali kao grane.” – odgovorio je on.
I samo što sam otvorila usta da ospem paljbu na taj stav koji me je oduvek nervirao, odmenio me je moj devetogodišnjak:
”Ali tata, šta ima veze što je tako bilo pre, valjda tehnologija napreduje i sad ne treba da bude tako.” – rekao je on. Iako je ovo bilo izgovoreno malo nespretno, meni je pokazalo da bolje od odraslih razume stvari.
Jer, to što smo mi nekad išli u škole sa čučavcima u kojima kvaka ostane u ruci kad je uhvatiš, NE ZNAČI da je to normalno i danas.
Nije normalno ni da prozori padaju, ni da se voda izbacuje kofama, ni da curi iz elektroinstalacija. Nije normalno da u produženom boravku sede na podu, da su vrata razvaljena, da ih je preko 30 u odeljenju. Nije normalno da je higijena u toaletima lošija nego u zatvoru.
Jedna od najopasnijih stvari koju radimo jeste da loše stvari koje se dešavaju normalizujemo gledajući u prošlost i tešeći se time da se to, eto, dešavalo i nekad pre. Uveravanje dece da je dovoljno i da treba da budu srećni što imaju krov nad glavom, zdravlje i topao ručak jedna je od najpogrešnijih stvari koju roditelji danas čine.
Radimo to verujući da ćemo ih naučiti da budu skromni umesto zahtevni, velikodušni umesto pohlepni. A nesvesno ih učimo da se mire, da ne očekuju, da ne zahtevaju. Ni od sebe, ni od društva, ni od onih koji odlučuju.
Skromnost jeste vrlina. Ali biti skroman NE ZNAČI ne očekivati moderne škole, sa kantinama i novim fiskulturnim salama u kojima ne pada kiša.
Biti skroman ne znači prihvatati kao normalno da jedna mama koja se tek porodila za doručak dobije parče hleba i salame u porodilištu. A pre toga pocepanu spavaćicu. Mama koja na to ne ćuti nije razmažena, samo odbija da prihvati kao normalno nešto što u razvijenom svetu NIJE normalno.
Skromno dete nije ono koje će pojesti parče hleba sa sumnjivim namazom koje su mu dali za užinu i biti zadovoljno. To je dete pomireno s tim da malo zaslužuje.
Decu navikavamo na život u uslovima od pre 30 godina, kao da želimo da ih zaglavimo u vremenu u kom smo mi odrastali, kao da ne želimo da im bude bolje. Kao da nam je drago da ceo svet ide napred, a naša deca stoje.
Ali oni to ne daju. Oni razumeju. Oni se bore i ne ćute. Ne daju da pokornost na koju smo naučeni bude i njihov model. I zato su bolji od nas.
Nikada neću učiti decu da budu srećna sa manje od onoga što imaju deca u razvijenom svetu. To nije skromnost, to je mirenje sa sudbinom.