Непресушна тема и један од, сасвим сигурно, највећих проблема свих нас јесте насиље међу децом. Оно је постало бруталније, отвореније, а систем толерантнији. Права детета која несумњиво на једној страни треба да буду већа и да нас подсете да децу третирамо с поштовањем с каквим третирамо и одрасле, на другој страни често су узрок великих проблема у понашању.
Ако говоримо о проблему понашања у школама, у основи су две ствари. Прва је то да деца која су узрок проблема често потичу из дисфункционалних породица на које систем не обраћа пажњу, затварајући очи пред злостављањем или занемаривањем, од раног детињства. Ово су деца којој је помоћ била потребна много пре него што су испољили насилничко понашање које је, опет, нека врста позива у помоћ.
Друга је чињеница да је Закон, прописавши да основна школа мора да се заврши по сваку цену, тој истој деци и њиховим родитељима јасно ставио до знања – шта год ви радили, диплома је ту, чека.
Коме је таква порука донела било шта добро?
Шта год урадио насилник, он не може бити избачен из школе. Укори одавно нису никаква казна, а две ствари које могу бити последица, не примењују се готово уопште.
Прва је пребацивање насилника у другу школу. Све и кад би ово дало неки резултат (што је мало вероватно) која школа би прихватила такав камен око врата? А ако прихвати, извесно је да ће сутра очекивати „противуслугу“. И шта смо решили? Ништа.
Друга, једина смислена последица за коју нисмо никад чули да је реализована јесте новчана казна за родитеље и школу, ако се утврди да није реаговала адекватно. Те казне иду и до 100.000 динара, а иако је у Закону све прилично јасно, те би за свако насиље које достигне неки озбиљнији степен требало да буду кажњени и родитељи, не знамо да је икад иједан родитељ чије је дете вршило насиље платио прописане новчане казне. А о ударцима и злостављању читамо сваког дана.
Посебан проблем који „мотивише“ школе да овакве облике насиља прикривају јесте и чињеница да ће, у случају редовног пријављивања и одговорног понашања она школа која реши да делује, себи „натоварити“ инспекције и бити оцењена као лоша, проблематична. Последица тога је да ће родитељи избегавати да уписују децу у такву школу. И тако добијамо и оне најгоре ситуације у којима поред система, насилника штити и школа, а жртве насиља у покушају да пронађу спас – беже.
Цео зачарани круг води нас у још више насиља, још више осионог понашања. А да би се било шта поправило потребно је само једно и стварно није тешко – ДОСЛЕДНА примерна репресивних мера. Не према деци, већ према одраслима који су одговорни за њих – у школи и код куће.
Насилник је тукао другара? Чињенице се утврде, сведоци се саслушају, у року од месец дана, убрзаним поступком, казна са уплатницом стиже на адресу одговорних. Била то школа или родитељи. Или и једни и други.
Школа је покушала да заташка? Саслушају се одговорни наставници, учесници инцидента, очевици, у року од месец дана, казна са уплатницом стиже школи, против одговорних се покреће дисциплински поступак.
Што се тиче деце која врше насиље, друштвено-одговоран рад у оквиру школе или ван ње који не би био само форма, већ би се истински и реализовао, једно је од добрих решења. Волонтирање за које мама и тата не могу да нађу везу и само донесу папир, чишћење школског дворишта и слични послови требало би да буду својеврсна последица. Не казна, већ лек за насилничко понашање.
Ако нам казна за саобраћајни прекршај доспева одмах, како је могуће да они чија деца злостављају другу децу могу проћи некажњено? И докле ће жртве бити те које морају да беже док насилници остају да на истом терену траже нове жртве, кажњени тек понеким укором?