Nepresušna tema i jedan od, sasvim sigurno, najvećih problema svih nas jeste nasilje među decom. Ono je postalo brutalnije, otvorenije, a sistem tolerantniji. Prava deteta koja nesumnjivo na jednoj strani treba da budu veća i da nas podsete da decu tretiramo s poštovanjem s kakvim tretiramo i odrasle, na drugoj strani često su uzrok velikih problema u ponašanju.
Ako govorimo o problemu ponašanja u školama, u osnovi su dve stvari. Prva je to da deca koja su uzrok problema često potiču iz disfunkcionalnih porodica na koje sistem ne obraća pažnju, zatvarajući oči pred zlostavljanjem ili zanemarivanjem, od ranog detinjstva. Ovo su deca kojoj je pomoć bila potrebna mnogo pre nego što su ispoljili nasilničko ponašanje koje je, opet, neka vrsta poziva u pomoć.
Druga je činjenica da je Zakon, propisavši da osnovna škola mora da se završi po svaku cenu, toj istoj deci i njihovim roditeljima jasno stavio do znanja – šta god vi radili, diploma je tu, čeka.
Kome je takva poruka donela bilo šta dobro?
Šta god uradio nasilnik, on ne može biti izbačen iz škole. Ukori odavno nisu nikakva kazna, a dve stvari koje mogu biti posledica, ne primenjuju se gotovo uopšte.
Prva je prebacivanje nasilnika u drugu školu. Sve i kad bi ovo dalo neki rezultat (što je malo verovatno) koja škola bi prihvatila takav kamen oko vrata? A ako prihvati, izvesno je da će sutra očekivati „protivuslugu“. I šta smo rešili? Ništa.
Druga, jedina smislena posledica za koju nismo nikad čuli da je realizovana jeste novčana kazna za roditelje i školu, ako se utvrdi da nije reagovala adekvatno. Te kazne idu i do 100.000 dinara, a iako je u Zakonu sve prilično jasno, te bi za svako nasilje koje dostigne neki ozbiljniji stepen trebalo da budu kažnjeni i roditelji, ne znamo da je ikad ijedan roditelj čije je dete vršilo nasilje platio propisane novčane kazne. A o udarcima i zlostavljanju čitamo svakog dana.
Poseban problem koji „motiviše“ škole da ovakve oblike nasilja prikrivaju jeste i činjenica da će, u slučaju redovnog prijavljivanja i odgovornog ponašanja ona škola koja reši da deluje, sebi „natovariti“ inspekcije i biti ocenjena kao loša, problematična. Posledica toga je da će roditelji izbegavati da upisuju decu u takvu školu. I tako dobijamo i one najgore situacije u kojima pored sistema, nasilnika štiti i škola, a žrtve nasilja u pokušaju da pronađu spas – beže.
Ceo začarani krug vodi nas u još više nasilja, još više osionog ponašanja. A da bi se bilo šta popravilo potrebno je samo jedno i stvarno nije teško – DOSLEDNA primerna represivnih mera. Ne prema deci, već prema odraslima koji su odgovorni za njih – u školi i kod kuće.
Nasilnik je tukao drugara? Činjenice se utvrde, svedoci se saslušaju, u roku od mesec dana, ubrzanim postupkom, kazna sa uplatnicom stiže na adresu odgovornih. Bila to škola ili roditelji. Ili i jedni i drugi.
Škola je pokušala da zataška? Saslušaju se odgovorni nastavnici, učesnici incidenta, očevici, u roku od mesec dana, kazna sa uplatnicom stiže školi, protiv odgovornih se pokreće disciplinski postupak.
Što se tiče dece koja vrše nasilje, društveno-odgovoran rad u okviru škole ili van nje koji ne bi bio samo forma, već bi se istinski i realizovao, jedno je od dobrih rešenja. Volontiranje za koje mama i tata ne mogu da nađu vezu i samo donesu papir, čišćenje školskog dvorišta i slični poslovi trebalo bi da budu svojevrsna posledica. Ne kazna, već lek za nasilničko ponašanje.
Ako nam kazna za saobraćajni prekršaj dospeva odmah, kako je moguće da oni čija deca zlostavljaju drugu decu mogu proći nekažnjeno? I dokle će žrtve biti te koje moraju da beže dok nasilnici ostaju da na istom terenu traže nove žrtve, kažnjeni tek ponekim ukorom?