Недавно је на друштвеним мрежама велику пажњу привукла петиција о продужетку првог дела зимског распуста до 16. јануара. Како је распуст због епидемије грипа већ био продужен за 2 дана, у Министарству су изразили забринутост да додатна 3 дана распуста није могуће ефективно надокнадити, па је одлучено да се ђаци врате у клупе у среду, 11. јануара.
Као одговор на ово, покренута је петиција која је за неколико сати прикупила више од 20 хиљада потписа. У опису исте стоји само “Молимо министра да продужи распуст до краја недеље”, без објашњења зашто, те су поједини интернет портали и поједини читаоци истих одмах оптужили ученике да траже продужетак распуста само зато што им се не иде у школу. Можда то и јесте био случај са покретачем ове петиције, те се због тога није трудио да пружи достојно објашњење због чега би требало продужити распуст до понедељка, али најдубље верујем да 20 хиљада ђака није потписало ову петицију јер им се просто “не иде у школу”.
“На шта смо спали кад овако млада деца неће да се образују!!!”
“Море књигу у шаке пекмезаре!”
“Ја би(х) ђацима увео радне суботе и почетак наставе у 7:30 да се мало доведу у ред.”
Ово су само неки од коментара који се могу наћи на вестима које се тичу продужетка распуста. Ако изузмемо чињеницу да је аутор последњег коментара дефинитивно ескивирао са часова српског језика, најупечатљивији закључак који можемо извући из ових коментара је неодобравање јавности на које је ова иницијатива ученика наишла. Како се не проналазим ни у овима што “им се не иде у школу”, ни у овима што “неће да се образују”, а ни у “пекмезарама које не узимају књигу у шаке”, а ипак сам потписала петицију, решила сам овом приликом изнесем аргументе због чега би требало продужити распуст, али и због чега би требало испоштовати демократско право ученика на петицију бар у тој мери да не буду омаловажавани због иницијативе да изразе свој став о сопственом образовању.
За почетак, било би лепо да размислите о ђацима који путују из села и приградских насеља до својих школа, јер је већина тих путева у источном, јужном и југоисточном делу Србије тренутно непроходна, иако је ванредно стање проглашено у свега неколико општина. Да ли је у реду да они губе наставу због тога што физички не могу да стигну до школе? Вероватно би неки од горепоменутих коментатора сада изјавио нешто попут “Па лопату у руке и нека чисте снег, ова данашња деца би само да седе и ништа не раде”. Када би само постојало неко министарство које би се бринуло о томе да путеви буду чисти и проходни… А, да. Постоји. Исто као што постоји и министарство задужено за то да сваком ученику у овој држави обезбеди једнаке услове за образовање.
Апсолутно је неукусно оптуживати ученике да не желе да се образују само због тога што су изразили свој став поводом питања које се, између осталог, тиче и њиховог здравља. Ујутру температуре достижу и минус 20 степени целзијуса, а ретко која школа у Србији има услове да прописно загреје учионице и на далеко вишим температурама. Деца која су била заражена грипом сигурно нису могла да, у року од 2 дана који им је дат, потпуно оздраве и одоле утицају ниских температура којима ће бити изложени, док је врло вероватно да ће ова која нису навући прехладу, па и сам грип.
На крају, вратила бих се на питање саме петиције. Видите, у томе је и проблем. Проблем је што ученици виде интернет петицију као своје једино средство изражавања када је реч о питањима која се првенствено тичу њих, а и тада им је индиректно речено да седе, ћуте и раде како им се каже јер ипак су само деца. За време свог средњошколског образовања, сви стекнемо право гласа на изборима, али не и право гласа када је реч о сопственом образовању, иако од њега зависи будућност ове државе. Ученици желе да се образују, због тога су и уписали средњу школу. Оно што ученици не желе је да увек неко други одлучује о стварима које се тичу њих, без прилике да њихово мишљење буде уважено. Не, ми нисмо размажена деришта која би само да не иду у школу. Ми смо равноправни грађани ове демократске државе чију будућност представљамо, са правом да кажемо оно што мислимо и са жељом да наши ставови буду уважени када је наше образовање у питању.
Искрено, не верујем да ће ова петиција утицати на одлуку Министарства, макар је потписао и сваки ученик у овој држави. Преживећемо и та три дана школе на минус 15 степени (ми који успемо да дођемо до ње). Али желимо све да подсетимо да сваки ученик и свака ученица у Србији, живели они у центру Београда или у неком селу на Старој планини, имају једнако право на образовање, као и право да изразе своје мишљење поводом ствари које се тичу истог, а држава је дужна да поступа у складу с тим.
Милица Старинаћ
Извор: srednjoskolci.org.rs