Nedavno je na društvenim mrežama veliku pažnju privukla peticija o produžetku prvog dela zimskog raspusta do 16. januara. Kako je raspust zbog epidemije gripa već bio produžen za 2 dana, u Ministarstvu su izrazili zabrinutost da dodatna 3 dana raspusta nije moguće efektivno nadoknaditi, pa je odlučeno da se đaci vrate u klupe u sredu, 11. januara.
Kao odgovor na ovo, pokrenuta je peticija koja je za nekoliko sati prikupila više od 20 hiljada potpisa. U opisu iste stoji samo “Molimo ministra da produži raspust do kraja nedelje”, bez objašnjenja zašto, te su pojedini internet portali i pojedini čitaoci istih odmah optužili učenike da traže produžetak raspusta samo zato što im se ne ide u školu. Možda to i jeste bio slučaj sa pokretačem ove peticije, te se zbog toga nije trudio da pruži dostojno objašnjenje zbog čega bi trebalo produžiti raspust do ponedeljka, ali najdublje verujem da 20 hiljada đaka nije potpisalo ovu peticiju jer im se prosto “ne ide u školu”.
“Na šta smo spali kad ovako mlada deca neće da se obrazuju!!!”
“More knjigu u šake pekmezare!”
“Ja bi(h) đacima uveo radne subote i početak nastave u 7:30 da se malo dovedu u red.”
Ovo su samo neki od komentara koji se mogu naći na vestima koje se tiču produžetka raspusta. Ako izuzmemo činjenicu da je autor poslednjeg komentara definitivno eskivirao sa časova srpskog jezika, najupečatljiviji zaključak koji možemo izvući iz ovih komentara je neodobravanje javnosti na koje je ova inicijativa učenika naišla. Kako se ne pronalazim ni u ovima što “im se ne ide u školu”, ni u ovima što “neće da se obrazuju”, a ni u “pekmezarama koje ne uzimaju knjigu u šake”, a ipak sam potpisala peticiju, rešila sam ovom prilikom iznesem argumente zbog čega bi trebalo produžiti raspust, ali i zbog čega bi trebalo ispoštovati demokratsko pravo učenika na peticiju bar u toj meri da ne budu omalovažavani zbog inicijative da izraze svoj stav o sopstvenom obrazovanju.
Za početak, bilo bi lepo da razmislite o đacima koji putuju iz sela i prigradskih naselja do svojih škola, jer je većina tih puteva u istočnom, južnom i jugoistočnom delu Srbije trenutno neprohodna, iako je vanredno stanje proglašeno u svega nekoliko opština. Da li je u redu da oni gube nastavu zbog toga što fizički ne mogu da stignu do škole? Verovatno bi neki od gorepomenutih komentatora sada izjavio nešto poput “Pa lopatu u ruke i neka čiste sneg, ova današnja deca bi samo da sede i ništa ne rade”. Kada bi samo postojalo neko ministarstvo koje bi se brinulo o tome da putevi budu čisti i prohodni… A, da. Postoji. Isto kao što postoji i ministarstvo zaduženo za to da svakom učeniku u ovoj državi obezbedi jednake uslove za obrazovanje.
Apsolutno je neukusno optuživati učenike da ne žele da se obrazuju samo zbog toga što su izrazili svoj stav povodom pitanja koje se, između ostalog, tiče i njihovog zdravlja. Ujutru temperature dostižu i minus 20 stepeni celzijusa, a retko koja škola u Srbiji ima uslove da propisno zagreje učionice i na daleko višim temperaturama. Deca koja su bila zaražena gripom sigurno nisu mogla da, u roku od 2 dana koji im je dat, potpuno ozdrave i odole uticaju niskih temperatura kojima će biti izloženi, dok je vrlo verovatno da će ova koja nisu navući prehladu, pa i sam grip.
Na kraju, vratila bih se na pitanje same peticije. Vidite, u tome je i problem. Problem je što učenici vide internet peticiju kao svoje jedino sredstvo izražavanja kada je reč o pitanjima koja se prvenstveno tiču njih, a i tada im je indirektno rečeno da sede, ćute i rade kako im se kaže jer ipak su samo deca. Za vreme svog srednjoškolskog obrazovanja, svi steknemo pravo glasa na izborima, ali ne i pravo glasa kada je reč o sopstvenom obrazovanju, iako od njega zavisi budućnost ove države. Učenici žele da se obrazuju, zbog toga su i upisali srednju školu. Ono što učenici ne žele je da uvek neko drugi odlučuje o stvarima koje se tiču njih, bez prilike da njihovo mišljenje bude uvaženo. Ne, mi nismo razmažena derišta koja bi samo da ne idu u školu. Mi smo ravnopravni građani ove demokratske države čiju budućnost predstavljamo, sa pravom da kažemo ono što mislimo i sa željom da naši stavovi budu uvaženi kada je naše obrazovanje u pitanju.
Iskreno, ne verujem da će ova peticija uticati na odluku Ministarstva, makar je potpisao i svaki učenik u ovoj državi. Preživećemo i ta tri dana škole na minus 15 stepeni (mi koji uspemo da dođemo do nje). Ali želimo sve da podsetimo da svaki učenik i svaka učenica u Srbiji, živeli oni u centru Beograda ili u nekom selu na Staroj planini, imaju jednako pravo na obrazovanje, kao i pravo da izraze svoje mišljenje povodom stvari koje se tiču istog, a država je dužna da postupa u skladu s tim.
Milica Starinać
Izvor: srednjoskolci.org.rs