Neki nesporazumi sa roditeljima opstaju i u kasnijem periodu života. Vreme prolazi, ali vi ste još uvek ljuti na njih zbog neke sitnice iz detinjstva… Treba li reći sve što vam je na duši ili ćutati?
U svojoj 34. godini Milan još uvek oseća ljutnju kada se seti svog mačka koga mu je poklonila baka za sedmi rođendan. Vrlo brzo su postali nerazdvojni. Ali njegovi roditelji su odlučili da se odsele i ostavili su mačka kod bake. Uz veliko Milanovo protivljenje… Ubrzo zatim, mačka su zgazila kola. Milan i dan-danas svoje roditelje smatra krivima za njegovu smrt.
Nešto drugačija je Vladina (24 godine) priča, koji se ne slaže baš najbolje sa svojim roditeljima. „Otac mi je uvek govorio da sam niko i ništa. Na kraju sam i sam počeo u to da verujem i još uvek imam utisak da sam u životu sve upropastio zbog njega. Ne mogu da mu oprostim.”
Da li su manje-više važne zamerke koje možemo uputiti roditeljima uvek osnovane? Nije važno ono šta se desilo, već šta je dete osetilo u određenom trenutku svog života, a što nije moglo, ili umelo, da iskaže. Psiholozi objašnjavaju da niko ne može da sudi o patnji drugoga. Neke osebe čuvaju duboko u duši svoje patnje iz detinjstva iz razloga koje, tada, nisu mogli da prigovore roditeljima. Sada, kao odrasle osobe, treba da oproste. Treba naglasiti da se ovde ne radi o patnjama maltretirane dece, koja traže najpre pravdu.
Nijedno vaspitanje nije savršeno
„Čitavog detinjstva sam poredila svoju majku sa drugim ženama”, priča Katarina (32 godine). „Ona se toliko loše oblačila da me je bilo sramota da pozovem drugarice da dođu kod mene. Trebalo mi je dugo vremena da joj oprostim što nije bila ženstvenija. Mislim da je to razlog zbog kog ja stalno mislim o svom izgledu!”
Sva deca maštaju o divnim roditeljima, a taj ideal zapravao prestavlja doživotni teret. Međutim, roditelji nisu ni sasvim dobri, ni sasvim loši – to su obični ljudi sa svojim dobrim i lošim stranama. Ne zaboravite da i svaki roditelj ima neku svoju priču, sa svojim snovima, sa svojoj tugom… Nijedno vaspitanje nije savršeno, govorio je Sigmund Frojd, otac psihoanalize.
Zamerke su potpuno normalne i neophodne su da bi se jedna osoba izgradila, smatraju psiholozi. Da biste održali skladne odnose sa svojim roditeljima, treba da ostavite po strani osećanja iz detinjstva i da dobro pogledate svoje roditelje. Mogućnost davanja zamerke je put do oproštaja: to je konstruktivna etapa u razvoju ličnosti. Odrasti znači i naučiti prilagoditi svoje ponašanje. Nemojte od ljudi tražiti više nego što mogu da vam pruže. To je pitanje mudrosti, samim tim i zrelosti, a nekada se to uči do kraja života.
Ako neki nesporazumi iz vašeg detinjstva ostanu i kada odrastete, važno je da se ne upetljate u beskrajno međusobno optuživanje, da ne živite u skladu sa prošlošću, već da gradite svoj život u skladu sa njegovim vrednostima i budućnošću. Možda je vreme da naučite da okrenete drugi list kako ne biste svoj inat, pa čak i mržnju, preneli na sopstveno dete.
Izvor: stetoskop.info/