Koliko me žalosti nedostatak saosećanja i responsivnosti prema deci, autoritarnost naročito prema bebama i todlerima (oprostite na psovci), isto toliko me pogađa i permisivnost – nepostavljanje očekivanja ponašanja, naročito kako deca rastu. Usudiću se da kažem da je u osnovi obe pojave nepoznavanje razvojnih faza. Kakav paradoks! Branimo bebi da plače neodgovarajući na njen plač, ali zato ako jedanaestogodišnjak pljune nastavnika, nastavnik mora da meri svaku reč, da ne bi povredio njegova osećanja.
U ovoj drugoj situaciji sam se nedavno našla i ja. Radim, između ostalog, mali fond časova u dnevnom boravku za vreme raspusta, za decu od šest do jedanaest godina, pri vrtiću. Mi nastavnici uvek imamo u ponudi razne aktivnosti za zanimaciju, ali deca koja tu dolaze, naročito ona malo starija, najviše vole jednostavno da se druže, što ja podržavam. Pravila u boravku utvrđujemo zajedno jednom godišnje, po njihovim predlozima. Ona se svode na pozdravljanje pri dolasku i odlasku, raščišćavanje svojih stvari, nevređanje prisutnih, umereno ponašanje u cilju neometanja drugih polaznika, očuvanja prostora koji nam je poveren. Princip je – prijatan raspust za sve članove grupe.
Ali, deca uglavnom ne pokazuju nikakav trud da se drže tih pravila, koja onda ja moram da izvršim, tako što ostajem uz dete dok ne ispuni svoju obavezu. Pri tome dobijam gotovo isključivo ogavne i nevaspitane reakcije.
„Hoćete da igrate fudbal? Izađete slobodno u dvorište. Nećete napolje? Onda molim vas dajte mi loptu“.
Reakcija: prevrtanje očima, neartikulisani zvukovi razočarenja i bacanje lopte tik pored moje ruke.
„Podeliću svoju užinu sa vama. Donesite sebi tanjire i operite ih posle.“
Reakcija: coktanje s negodovanjem, prevrtanje očima.
„Momci, vaše patike i jakne su razbacane po celom hodniku. Vratite se svi molim vas da proverite i pokupite svoje stvari.“
Reakcija: Sve od gorenavedenog, uz plazenje pri čemu me je još i bukvalno ispljuvao.
Svesna sam da je u pitanju odmeravanje snaga i gledam da im dosledno i jasno kažem šta očekujem, iako su to elementarne stvari koje (je trebalo da) su naučili do trećeg rođendana.
Nije bilo nazad. Znala sam da ću morati da opravdam pred nadređenima i možda i roditeljima to što ću upravo uraditi, ali sam odlučila da zaštitim svoj integritet čak i po cenu otkaza (a možda sam se upravo tome i nadala!).
Tako popljuvana, zaustavila sam tog dečaka i oštro sam mu rekla da tako sa mnom, bez elementarnog poštovanja prema nastavniku i odrasloj osobi, ne može. Tu se on silno rastužio, plakao, tvrdio kako se on, eto, trudi da se lepo ponaša ali ja to ne cenim. Rekla sam mu da pljuvanje i kreveljenje ne pokazuje baš mnogo pruda, a onda sam ga pustila da ode u drugu sobu i dramatično jeca. „Smeš da plačeš, ali ne smeš sa mnom tako da se ponašaš“, rekla sam mu.
Da napomenem da mi je ranije od rukovodstva naznačeno da su nam deca klijenti, da ne smeju da se požale da im je dosadno a kamoli nešto ozbiljnije. Mi nastavnici zato dubimo na trepavicama, donosimo materijal od svoje kuće, dovlačimo svoje privatne laptope, vodimo decu na izlete, pečemo kolače, ulažemo mnogo više vremena od plaćenog kako bismo uvek pripremili nešto novo, neviđeno i još uzbudljivije. Mi sami uređujemo i čistimo prostor i odgovaramo vlasniku prostorija za zaglavljena vrata, ižvrljane zidove i izgažen nameštaj.
Zatim je dotični dečak pretencioznog imena i nadmenog stava, slagao drugog nastavnika šta se ustvari desilo, pa sam morala da se pravdam i da ispričam moje viđenje situacije. „Moje viđenje“. Nazovite me sujetnom, ali, kao nastavniku, nikako mi nije pravo da se po difoltu veruje detetu, a da se nastavnik smatra krivim dok ne dokaže suprotno! Kolega je nasamo porazgovarao s dečakom, nakon čega mi se dečak izvinio.
„Pametan si, kreativan i sad već odrastaš u muškarca. Hajde da se ponašamo s poštovanjem, kao odrasli. Odrastao kad je frustriran, nađe prave reči i način izražavanja, ne krevelji se i ne dernja. Prihvatam tvoje izvinjenje. Očekujem mnogo od tebe.“
Jer mnogo i dajem.
Sutradan je, prvi put u godinu dana, dečak sa mnom bio ljubazan, tiho je igrao Monopol, čak je i saslušao savet koji sam mu dala. Napokon su moji napori da održim svoj autoritet urodili plodom.
Delimo svoju užinu sa njima a oni nam prevrću očima; kupujemo im lopte a oni bi da im se smeškamo dok nam loptama lome čaše. Pljuju nas, a mi pazimo da im ne povredimo osećanja. Je l’ to taj „respektful parenting“?!
Bila sam razgovarala jednom s njegovom mamom. Ona sleže ramenima, „takav je, ne znam šta da mu radim“. Toga sam se nagledala kada roditelji uzimaju decu iz vrtića. Dođu umorni po decu, pred njima je još brdo svakodnevnih obaveza, stoje na nogama, mole dete da napokon pođe, a dete ih ignoriše. Kada roditelj dođe po dete, ja očekujem da dete odmah završi aktivnost, kratko raščisti i pođe. Nema „još malo“, „još minut“, „još pet minuta“. Sada, iz ovih stopa, a ako dete to ne uradi, roditelj ili nastavnik treba da priđe detetu i nežno fizički da ga potera mu pomogne da krene.
Kada mojoj deci zadam obavezu ili nešto zabranim, mogu da budu razočarani, ali takođe očekujem i kontrolisanu reakciju. Sasvim mi je prihvatljivo da se dete rasplače. Doktorka pedagog Lora Merkam čak savetuje da se takve situacije i koriste kako bi se dete isplakalo. Nije mi prihvatljivo da se dete plazi, prevrće očima, namerno iritira odugovlačeći, viče i pametuje, i to detetu i kažem, s jasnim i čvrstim očekivanjem. U mojoj elektronskoj knjizi „Koren i krila“, objasnila sam sistem kako ne ostati samo na rečima, već pomoći detetu da ispuni zahtev pre nego što se situacija odvuče i eskalira.
U vrtiću sam primetila još jednu pojavu: postalo je tabu da roditelji „grde“ decu, odnosno da ih ozbiljno nešto uče. Tabu je da im se žuri. Tabu je da izgube živce.
Moramo u svakom trenutku da glumimo sunčani dan na livadi s leptirićima. Primetila sam da majke ozbiljnog, ili čak namrštenog lica uče i savetuju svoju decu, a kada primete da ih neko vidi, nasmeše se i budu silovito ljubazne.
To je licemerje i tu veštinu su deca do desete godine već usvojila. Misle da će se izvući iz problema ili prevariti nastavnika preteranom i usiljenom ljubaznošću.
Našom ljubaznošću i smeškom kada nam nije do toga, pri čemu pre svega mislim na pedagoge, uče da su zaštićeni i povlašćeni. Uče da se moramo fino ponašati sa njima, iako zaslužuju drugačije. Uče da su oni klijenti, a mi možemo zbog njih dobiti otkaz. Mislite da su deca sposobna za takvu odgovornost?
Razlog tog tabuiziranja grdnje je pogrešno razumevanje metoda atačment roditeljstva. Kad smo s nekim povezani, s njim smo iskreni, ne smešimo se po svaku cenu. A nekad ne možemo ni da se povežemo ako prvo se nismo razdvojili, za šta nam konflikt i rešavanje konflikta odlično služi.
Zato, budite autentični s decom. Nemojte pri tome gubiti kompas i budite svesni da nekad vi reagujete previše burno, ali ako vas neki detetov postupak ljuti, rastužuje ili razočarava, nije vreme da se smešite, čak ni pred drugima. Pokažite da svesno i atačment roditeljstvo ne znači večita nirvana. Sa decom starijom od dve godine koja nisu u afektivnom stanju, povisite ton, namrštite se. Imate moje odobrenje. Naročito sa decom starijom od šest godina, jer je, kod zdrave dece, osnov njihove slike o sebi već stabilan i povremenim mrštenjem nećete je upropastiti.
BUDITE AUTENTIČNI UVEK I SVUDA, A NAROČITO U ODNOSU S DECOM.
Ne, ne nervira nas dečije ponašanje samo zbog trigera iz naših detinjstva. Nekad se deca ponašaju ne-dopustivo i to, molim vas – ne dopustiti.
Vaša,
Biljana Stanojčić