У мору етикета које је свет у стању да нам пришије, етикета интровертне особе се и не рангира баш најбоље. Осим, наравно, ако нисте Доктор Хаус, Шерлок Холмс, Декстер Морган или каква друга генијална холивудска интерпретација живота.
Оне друге, дружељубиве, причљиве, гласније, оне са пет хиљада контаката у именику и увек спремне за акцију – склони смо да рангирамо нешто више. Интровертне пак гурамо на маргину, као ћутљиве, повучене типове који баш и нису за дружење. А је ли то баш тако? Да ли они гласнији баш увек имају више да кажу и колико олако оним другима приписујемо ту етикету “асоцијалног случаја“?
Знам неке сјајне интровертне особе, особе без којих не бих могла да замислим свој живот и могу да потпишем да им ништа не фали. Само не воле да су у центру пажње. И не прија им гужва. И не осећају се лепо на журкама. А иначе поседују изузетне људске квалитете, све док их не одвучете на подијум за игру.
Иначе, границу између једних и других није лако повући. Јер се не ради о некаквом стереотипу који је лако препознати. Нити су екстроверти неке друштвене животиње чији је живот баш увек реклама за Кока Колу, нити су интроверти психопате које седе у ћошку на матурској вечери и срчу свој сокић на сламчицу.
Зато, пре него што следећи пут оног колегу који своју паузу за ручак проводи сам на клупи загледан у неку тачку на хоризонту, а после посла иде право кући, олако назовете мутавим, саможивим чудаком, сетите се следећег:
Нико вас никада неће саслушати као ваш интровертни пријатељ. Нико неће толико обратити пажњу на детаље које износите, посветити вам се у потпуности и одмерити сваку реч пре него што вас посаветује. И нико неће умети да чува тајну као он. Можете му рећи апсолутно све. И можете бити сигурни да ће ваше тајне понети у гроб.
Можда ће вам се понекад учинити како су самодовољни и како им просто не треба нико, што наравно није тачно. И њима су потребни људи, само далеко ређе него вама. Сувише цене своју слободу да би је тек тако делили с другима.
Не љутите се на њих када вам кажу да им се нигде не иде. Кућа је њихово природно станиште. Изласци и гужва их заиста замарају. Радије би остали на каучу, с добром књигом и шољом кафе. То је њихов начин пуњења батерија. Након тога, моћи ће да изађу међу свет и понашају се сасвим нормално.
Интровертни пријатељи можда не говоре превише, али зато ће приметити сваку промену на вама – нову фризуру, руж за усне и спанаћ између зуба.
Иначе, то су особе које чврсто верују у моћ знања. Нема бољег места за њих од библиотека и читаоница. Мир, тишина и књиге? Савршено! И не, немојте их називати штреберима, они су само до краја посвећени ономе што их занима. Због тога не одустају олако од својих циљева. И немојте се зачудити када међу њима нађете неке врло успешне људе. Бићете изненађени шта ће вам све испричати када се сретнете на обележавању двадесет година матуре. И биће вам жао што сте их некада сматрали лузерима.
Иако с њима никада нећете ћаскати онако како то чините с екстровертним пријатељима, и они и те како имају шта да кажу. Само не воле да губе време на глупости. Никад их нећете чути да причају о временској прогнози и цени парадајза на пијаци. То је напросто тако.
Они само желе да живе своје тихе животе у овом бучном свету. Сигурна сам да и даље воде дневник, или своје емоције на неки други начин стављају на папир. Сигурна сам да понекад иду сами у биоскоп. И да, кад ћуте, заправо воде жив разговор са самим собом.
Следећи пут када пожелите да их извучете из сепареа и одведете право на онај подијум за игру, јер је управо почела ваша најдража песма – немојте. Пустите их да своје игре одиграју тихо, цупкајући ногама испод стола. И имаћете пријатеље за цео живот. И дуже.
Текст: Даниела Бакић