Нисам Брижна Мама – мораћу на неки семинар за Брижне Маме

август 1, 2017
Ивана Бошњак Бошњак

Она је брижна мама. Одвела је на море две ћерке, од око 8 и 10 година. Нисам била са њима у истом месту, али ми је пут од мора до БГ са њима био довољан да пожелим закон којим ће се неком одузети деца у моменту.

Она је брижна мама. У Сућурају чекамо трајект за Дрвеник. Два аутобуса и небројено много аутомобила. Водич, пре изласка из буса два пута опомиње:“Пошто не знамо кад ће наш аутобус успети да се укрца, молим све путнике да прате кретање аутобуса, будите негде у близини, па уђите на трајект кад видите да се бус укрцава…“
Силан свет похрли у кафиће. О.К. Сућурај на Хвару је место из којег се, чини ми се, види пристаниште где год да си. Неко рече:“Надамо се да је трећи трајект наш.“
После сат ипо, успева да се укрца „наш“  бус. Путници хрле да заузму места на палуби, са што бољим погледом на залазак сунца…
Ја, наравно, добијам место с погледом на једну путницу из нашег буса која ми рукама говори да фали неко од „наших“. Видим две девојчице, у загрљају двеју жена, а брижне маме нема. Позивају је телефоном они који имају њен број. Не јавља се. Радници на трајекту инсистирају да трајект крене, јер је укрцавање трајало предуго. Наш водич моли да се сачека Брижна Мама.
Неко од путника коментарише:“Јадна жена, она сигурно брине где су јој деца.“
Чекајте, где је овде лево?!
Како је јадна жена која није приметила да су јој деца отишла, и поступила у складу са инструкцијама водича?
Водич трчи по Сућурају, тражећи маму. Деца плачу. Посада нервозна. Морају да крену.
Водич и даље трчи по околним кафићима. Деца и даље плачу. Ја већ гласно псујем. Нас, као народ.
Псујем маме које остављају децу.
Пола сата је прошло. Одједном, видим Брижну Маму како истрчава из кафића који је, ваљда, најудаљенији од пристаништа, од свих кафића у Сућурају.
Њено утрчавање на трајект пропраћено је аплаузом.
Коме се аплаудирало? Ваљда смо ми народ који аплаудира особама које се сете да имају децу. Понекад.
Каже, била је леђима окренута пристаништу, није видела да је трајект стигао. Каже, рачунала је, ако је „трећи трајект наш“, да је то за три сата. Нико је не пита како није видела да јој фале две ћерке, дуже од пола сата. Сви се питају, ко је тај ко је рекао:“Трећи трајект је наш:“
Е, тај је крив за све!
Пауза, негде у Босни. Ноћ. Брижна Мама пије кафу на одморишту. Децу је оставила да спавају у бусу, неће да их буди, води рачуна о њима. Пауза завршена, путници улазе у бус, кад Мама довикује:“Задржите бус, само деци сок да купиим…“
Сви разнежени….Ја се увелико пресабирам, јесам ли нормална? Зар само ја (и моја сапутница 🙂 ) мислим(о) да ту нема ничег за разнежавање?
Пред јутро, девојчицама се припишкило од толиког сока… Мама тражи од возача да стане негде где ће њима одговарати да шишкиришке. Зашто нису пишкиле током паузе? Спавале су…
Нас пар негодујемо. Остали нас гледају попреко. Не разумемо ми бригу и љубав према деци.
Возач стаје на бензинској пумпи. Тоалет закључан. Тражи другу пумпу. Такође закључан. У Србији, брале, не мож да пишкиш ако не сипаш гориво!
О.К. Стаје се негде поред пута, девојчице „збринуте“.
Још једна пауза после тога. Мама задржава аутобус да би купила цигарете. Није стигла за време паузе, морала је да попије кафу.
Ближимо се Београду. Мама негодује:“Каква је ово вожња, требало је да стигнемо пре сат времена!?“
Ћутим.
Нисам Брижна Мама.
Не осећам ја ту љубав, не схватам ја толику бригу за децу.
Мораћу на неки семинар за Брижне Маме.
Па да ја једном седим леђима окренута у Сућурају. Или, већ, негде…
Схватила сам: Ја нисам никаква мама, ја сам Наџак Баба!

Ивана Бошњак Бошњак

Извор: dnevnikjedneuciteljice.wordpress.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама