Ona je brižna mama. Odvela je na more dve ćerke, od oko 8 i 10 godina. Nisam bila sa njima u istom mestu, ali mi je put od mora do Beograda sa njima bio dovoljan da poželim zakon kojim će se nekom oduzeti deca u momentu.
Ona je brižna mama. U Sućuraju čekamo trajekt za Drvenik. Dva autobusa i nebrojeno mnogo automobila. Vodič, pre izlaska iz busa dva puta opominje: “Pošto ne znamo kad će naš autobus uspeti da se ukrca, molim sve putnike da prate kretanje autobusa, budite negde u blizini, pa uđite na trajekt kad vidite da se bus ukrcava…“
Silan svet pohrli u kafiće. Sućuraj na Hvaru je mesto iz kojeg se, čini mi se, vidi pristanište gde god da si. Neko reče: “Nadamo se da je treći trajekt naš.“
Posle sat i po, uspeva da se ukrca „naš“ bus. Putnici hrle da zauzmu mesta na palubi, sa što boljim pogledom na zalazak sunca…
Ja, naravno, dobijam mesto s pogledom na jednu putnicu iz našeg busa koja mi rukama govori da fali neko od „naših“. Vidim dve devojčice, u zagrljaju dveju žena, a brižne mame nema. Pozivaju je telefonom oni koji imaju njen broj. Ne javlja se. Radnici na trajektu insistiraju da trajekt krene, jer je ukrcavanje trajalo predugo. Naš vodič moli da se sačeka Brižna Mama.
Neko od putnika komentariše: “Jadna žena, ona sigurno brine gde su joj deca.“
Čekajte, gde je ovde levo?!
Kako je to jadna žena koja nije primetila da su joj deca otišla, i postupila u skladu sa instrukcijama vodiča?
Vodič trči po Sućuraju, tražeći mamu. Deca plaču. Posada nervozna. Moraju da krenu.
Vodič i dalje trči po okolnim kafićima. Deca i dalje plaču. Ja već glasno psujem. Nas, kao narod.
Psujem mame koje ostavljaju decu.
Pola sata je prošlo. Odjednom, vidim Brižnu Mamu kako istrčava iz kafića koji je, valjda, najudaljeniji od pristaništa, od svih kafića u Sućuraju.
Njeno utrčavanje na trajekt propraćeno je aplauzom.
Kome se aplaudiralo? Valjda smo mi narod koji aplaudira osobama koje se sete da imaju decu. Ponekad.
Kaže, bila je leđima okrenuta pristaništu, nije videla da je trajekt stigao. Kaže, računala je, ako je „treći trajekt naš“, da je to za tri sata. Niko je ne pita kako nije videla da joj fale dve ćerke, duže od pola sata. Svi se pitaju, ko je taj ko je rekao: “Treći trajekt je naš.“ E, taj je kriv za sve!
Pauza, negde u Bosni. Noć. Brižna Mama pije kafu na odmorištu. Decu je ostavila da spavaju u busu, neće da ih budi, vodi računa o njima. Pauza završena, putnici ulaze u bus, kad Mama dovikuje: “Zadržite bus, samo deci sok da kupiiim…“
Svi razneženi… Ja se uveliko presabiram, jesam li normalna? Zar samo ja (i moja saputnica?) mislim(o) da tu nema ničeg za raznežavanje?
Pred jutro, devojčicama se pripiškilo od tolikog soka… Mama traži od vozača da stane negde gde će njima odgovarati da šiškiriške. Zašto nisu piškile tokom pauze? Spavale su…
Nas par negodujemo. Ostali nas gledaju popreko. Ne razumemo mi brigu i ljubav prema deci.
Vozač staje na benzinskoj pumpi. Toalet zaključan. Traži drugu pumpu. Takođe zaključan. U Srbiji, brale, ne mož’ da piškiš ako ne sipaš gorivo!
Okej. Staje se negde pored puta, devojčice „zbrinute“.
Još jedna pauza posle toga. Mama zadržava autobus da bi kupila cigarete. Nije stigla za vreme pauze, morala je da popije kafu.
Bližimo se Beogradu. Mama negoduje: “Kakva je ovo vožnja, trebalo je da stignemo pre sat vremena!?“
Ćutim.
Nisam Brižna Mama.
Ne osećam ja tu ljubav, ne shvatam ja toliku brigu za decu.
Moraću na neki seminar za Brižne Mame.
Pa da ja jednom sedim leđima okrenuta u Sućuraju. Ili, već, negde…
Shvatila sam: Ja nisam nikakva mama, ja sam Nadžak Baba!
Autor: Ivana Bošnjak Bošnjak