Добила сам децу када сам желела. Прво нису била у плану. А онда сам желела. Прошло је само два месеца од тренутка када су „некaко ушла у план“ до тренутка када сам сазнала да су на путу. И тако оба пута. Па ипак, та два месеца док сам чекала, чинила су се као вечност, јер жеља је била велика и њено неиспуњавање макар и та два месеца, учинила је да заувек запамтим тај осећај. И запитам се шта ако никада не дођу. Шта ако сам жена која не може да има дете?
Мене нису смели да питају када ће, зашто још нема деце и због чега. Али питања сам видела у очима. Добити дете је дар који не зависи од мене. Не зависи ни од кога. Нисте криве. Имајте то на уму.
…Тај тренутак у коме се закачи за меко ткиво и расте до тренутка до кога се не угледа живо биће. Хоће ли или неће. Може ли или не. Од чега зависи? Зашто неко никада није успео. А тако је желео. Зашто је успело ономе ко није желео? Чинило ми се у та два месеца да су сви трудни и да сви имају децу осим мене. Запамтила сам тај осећај и престрављеност. И захвалност, јер ја ништа нисам другачије учинила од оног „нема“ до оног „има“. Потпуна немоћ.
И иако доста ствари могу прецизно да опишем, нисам сигурна где је корен жаоке оних које имају децу према онима које их немају, зашто воле да је забоду када немају друго шта. Та медаља на грудима је једина медаља коју ти прикачи невидљива рука. Оне које је не добију као благослов, због тога се непотребно стиде, као да су криве, дубоко у себи тугују, носе невидљиви терет сажаљивих погледа и пакосних коментара. „Она није ноћу устајала, љуљала, носила под срцем… она није ово, она није оно…“
А грешке нема до „ње“, као што није била заслуга ни до нас. Запамтила сам то.
И ако вам неко, другачије каже, вама од којих је неко само имао више среће – не одговарајте му ништа. И не дружите се више с њим.
Запамтите осећај. И када постанете маме – утешите оне које то нису.
А ако не постанете, не заборавите да је живот за вас имао други план.
Извор: Миљена Дрндар