Dobila sam decu kada sam želela. Prvo nisu bila u planu. A onda sam želela. Prošlo je samo dva meseca od trenutka kada su „nekako ušla u plan“ do trenutka kada sam saznala da su na putu. I tako oba puta. Pa ipak, ta dva meseca dok sam čekala, činila su se kao večnost, jer želja je bila velika i njeno neispunjavanje makar i ta dva meseca, učinila je da zauvek zapamtim taj osećaj. I zapitam se šta ako nikada ne dođu. Šta ako sam žena koja ne može da ima dete?
Mene nisu smeli da pitaju kada će, zašto još nema dece i zbog čega. Ali pitanja sam videla u očima. Dobiti dete je dar koji ne zavisi od mene. Ne zavisi ni od koga. Niste krive. Imajte to na umu.
…Taj trenutak u kome se zakači za meko tkivo i raste do trenutka do koga se ne ugleda živo biće. Hoće li ili neće. Može li ili ne. Od čega zavisi? Zašto neko nikada nije uspeo. A tako je želeo. Zašto je uspelo onome ko nije želeo? Činilo mi se u ta dva meseca da su svi trudni i da svi imaju decu osim mene. Zapamtila sam taj osećaj i prestravljenost. I zahvalnost, jer ja ništa nisam drugačije učinila od onog „nema“ do onog „ima“. Potpuna nemoć.
I iako dosta stvari mogu precizno da opišem, nisam sigurna gde je koren žaoke onih koje imaju decu prema onima koje ih nemaju, zašto vole da je zabodu kada nemaju drugo šta. Ta medalja na grudima je jedina medalja koju ti prikači nevidljiva ruka. One koje je ne dobiju kao blagoslov, zbog toga se nepotrebno stide, kao da su krive, duboko u sebi tuguju, nose nevidljivi teret sažaljivih pogleda i pakosnih komentara. „Ona nije noću ustajala, ljuljala, nosila pod srcem… ona nije ovo, ona nije ono…“
A greške nema do „nje“, kao što nije bila zasluga ni do nas. Zapamtila sam to.
I ako vam neko, drugačije kaže, vama od kojih je neko samo imao više sreće – ne odgovarajte mu ništa. I ne družite se više s njim.
Zapamtite osećaj. I kada postanete mame – utešite one koje to nisu.
A ako ne postanete, ne zaboravite da je život za vas imao drugi plan.
Izvor: Miljena Drndar