Deca u pubertet ulaze sve ranije. I, kao da to nije samo po sebi dovoljno, digitalne tehnologije sve ranije ulaze u njihove živote, čineći ih komplikovanijim, a u nekim situacijama čak i veoma teškim. Viber grupe, Snapchat, Instagram i ostale društvene mreže otvaraju put ka vršnjačkom nasilju koje ume da bude mnogo bolnije čak i od fizičkog.
Formiranje grupica i „vođa“ u tim grupama nije novost, ali je intenzitet kojim se stigmatizuju oni koji grupi nisu bliski – veći nego ikad.
Drugim rečima, period predpuberteta je ono vreme kada roditelji treba da otvore oči, da ne preteruju sa savetima i da što više slušaju. Nekad su se devetogodišnjaci igrali klikerima i preskakli lastiš, ali sada sazrevaju ranije, što otvara vrata brojnim izazovima koji roditelje, najčešće, dočekaju nespremne.
Kako da reaguju kada im se dete požali da se drugari prema njemu ponašaju loše? Kako da znaju šta je vršnjačko nasilje, a šta su „dečja posla“? Da li da se umešaju ili da stoje po strani? Odgovore na ova pitanja teško nam je da damo sami sebi, jer je gotovo nemoguće biti objektivan.
Zato, na ovu temu, razgovaramo s Nevenom Lovrinčević, kliničkim psihologom i autorkom više priručnika za roditelje.
Već u uzrastu od devet ili deset godina deca mogu doživeti vrlo bolne situacije, u kojima bivaju izopšteni, pa čak i maltretirani od strane druge dece koja su im do juče bili drugari. Zašto se ove stvari dešavaju? Kakve su to promene u tom uzrastu?
U pomenutom uzrastu dolazi do značajnih promena u društvenom životu dece: formiraju se složeniji odnosi sa vršnjacima, prijateljstva postaju čvršća, posebno sa decom istog pola, ali se javljaju i otpori i odbojnost prema nekome sa kim su možda do tada bili bliski. Uticaj vršnjačke grupe postaje snažniji nego do tada, a taj trend se nastavlja i postaje dominantniji ulaskom u pubertet. Pored toga neka deca ovog uzrasta već postaju svesnija i osetljiva u vezi sa telesnim promenama koje počinju da se javljaju u predpubertetskom periodu, a neka još nisu razvila tu vrstu osetljivosti.
Kako roditelji mogu napraviti razliku između situacije u kojoj treba dete da puste da probleme rešava samo, a kada bi trebalo da se uključe?
Uloga roditelja se u ovom periodu usložnjava: sa jedne strane nam je jasno da za dete vršnjačka grupa postaje sve značajnija i prepoznajemo neke sopstvene nove limite, ali sa druge imamo snažnu potrebu da dete zaštitimo od nekih uticaja, pogotovo onih koji mu izazivaju uznemirenost i tugu. Najvažnije što možemo uraditi jeste da budemo u kontaktu sa detetom, da slušamo, pružamo podršku i razumevanje.
Dete ćemo ohrabriti onda kada procenjujemo da će samo izaći na kraj sa nekom situacijom, a pružićemo jasnu podršku i zaštitu u situacijama kada procenimo da to ne može samostalno da reši. Koje će situacije dete samo rešiti a kada ćemo se aktivnije uključiti u velikoj meri zavisi od ozbiljnosti situacije, ali i od osobenosti deteta. Neka deca su rezilijentnija i samopouzdanija, a neka senzitivnija. Svakako ćemo svoju reakciju prilagoditi individualnim potrebama deteta.
Ako smo, na primer, primetili da naše dete dobija uvrede, da mu se rugaju ili žele da ga povrede, šta možemo učiniti?
Prvo ćemo saslušati dete i pokazati razumevanje za detetovu tugu i uznemirenost. Ako se radi o tome da je došlo do prekida nekog dotadašnjeg prijateljstva, porazgovaraćemo sa detetom o tome. Roditelji nekada burno reaguju na raskide dečjih prijateljstava sa idejom da se radi o vršnjačkom nasilju. Međutim, to nije slučaj uvek.
Ako neko ko se do juče s vašim detetom družio sada to više ne želi i to saopšti na način kako to deca ponekad kažu „Nisam ti više drugarica“ ili „Nisi mi više drugarica“ … iako zvuči povređujuće, to nije nasilje. U takvim slučajevima pored toga što ćemo utešiti dete koje je tužno ukazaćemo na to da sigurno ima drugih drugara sa kojima se bolje slaže, sa kojima ima slična interesovanja i podstaći ćemo dete da, iako bolno, možda i privremeno odbacivanje od strane vršnjaka – prihvati.
Međutim, ako dete nagovara drugu decu da se sa nekim ne druže, vređa, ogovara, ruga se… to jeste nasilje. U svim vaspitno-obrazovnim ustanovama postoji obaveza postupanja i reagovanja u takvim slučajevima i to jesu situacije u koje će se odrasli: vaspitači, nastavnici i roditelji uključiti. Ako je reč o sporadičnim uvredama gde neće biti neke posebne intervencije, dobro je da svom detetu ukažemo da je detetu koje nekoga vređa najvažnije da izazove reakciju i da vidi da je kod žrtve izazvalo uznemirenost. To znači da je postiglo cilj. Zato podstaknite dete da se udalji od nekoga ko ga je uvredio, ili bez komentara ili da se suprotstavi komentarom kojim će se odbraniti („To je ružno ponašanje!“.) Ukoliko oseća potrebu dobro je da dete uvek usmerimo na to da se u situaciji kada se oseća ugroženo može obratiti odrasloj osobi u koju ima poverenja: vama, vaspitačici ili nastavniku.
Nikako ne bih savetovala da roditelj izrazi nepoverenje u detetovu interpretaciju niti ismevanje osećanja, omalovažavanje ili minimiziranje. „Uvek preteruješ…“ „Ne verujem da je baš tako bilo…“ „Previše si osetljiva…“ „Moraš da očvrsneš…“ Ništa od ovoga ne pomaže vašem detetu.
Koliko se roditelji smeju i mogu mešati u prijateljstva svoje dece i da li postoje situacije u kojima im moramo braniti druženje sa pojedinom decom za koju nam se učini da na njih loše utiču?
Upoznajte prijatelje svoje dece. Učite ih da i sami prepoznaju koje su to situacije u kojima se sa njima nalaze, a koje mogu biti nepovoljne. Važnije od zabrana jeste razvoj detetove kritičnosti u odnosu na različita ponašanja kada se ono samo uči da prepozna koje su to situacije, pa i vršnjaci od kojih je bolje držati se podaleko. Imajmo na umu da je dete na pragu puberteta i da će uticaj vršnjaka i vreme koje provodi sa njima biti sve veće. Tada je neuporedivo bolje ako smo sa detetom izgradili odnos poverenja i postepeno doveli do toga da je granice koje smo ustanovili dete usvojilo i u stanju je da ih se (uglavnom) pridržava. Ali ne zbog toga što ima strah od kazne ili preterane kontrole, već zato što nam veruje i zna da ima podršku.
Adolescenti su uvek bili i biće majstori da nađu načina da izbegnu zabrane i kontrole, a odnos poverenja će za razliku od zabrana biti uvek dobra podloga za prevazilaženja svih izazova pred kojima se nalazi, zajedno sa vama kao podrškom.