На друштвеним мрежама се последњих година врло често појаве слике и петиције које се тичу забране све већег броја ралити емисија. Људима сметају. Људи негодују. Као да је неко други дао популарност тим емисијама, а не баш људи. О потреби људи да гледају овакве емисије не бих, то је њихова приватна ствар. Не замерам ни овима који желе да их забране, али не разумем шта желе и шта мисле постићи.
Мислите да ће људи који гледају ријалити емисије преко ноћи постати културнији, пронаћи вредност у неким другим стварима уколико се више не буду емитовале? Тешко, рекла бих. Мени ралити емисије не сметају. Зашто? Зато што их не гледам. Такве емисије се емитују на два-три канала које свакако и не пратим. У новинама о томе прескачем да читам. Моји пријатељи такве емисије не гледају, па их у свакодневном разговору и не помињемо. Спомене се ту и тамо понека глупост које вришти са насловних страна новина.
Када људи не би гледали такве емисије оне не би ни постојале. Постоје у толикој мери управо због публике која је вољна да им поклони пажњу и зашто бих им ја бранила или их спречавала да гледају оно што желе и очигледно воле.
Прочитала сам тако у коментарима на друштвеним мрежама како људи на телевизији више немају шта да погледају и како је све постало реалитy. У свету интернета, кабловке телевизије, стотина страних и домаћих програма рећи да немате шта да погледате осим ријалити програма је стварно лудост.
Читајући неке од коментара ових бораца за укидање оваквих медијских садржаја сам схватила да телевизор нисам упалила од понедељка, а данас је четвртак. Па чак ни онако да се нешто безвезе врти док спремам ручак или сређујем кућу. Вијести не гледам, пошто у њима одавно нема шта да се чује, а ни види. Да није дневне штампе коју редовно читам вероватно не бих ни приметила да се те емисије емитују у толикој мери. Ја своје потребе за доколицом, културом, информисањем задовољавам углавном једним кликом миша. Тако пронађем емисије које желим. Филмове које волим. Књиге које ме радују. И игноришем ријалити.
То што ћемо забранити некој девојци да показује груди на ТВ-у неће променити чињеницу да ће их стотину сличних, са вештачким грудима, уснама и мозговима вечерас прошетати Београдом, Новим Садом или у мало мањем броју Бања Луком. И то је искључиво њихов проблем. Није њих на такав начин одгојио телевизијски програм. Требале су бити одгојене много прије ријалитија.
Разлог због којег сам се јутрос довољно наљутила како бих написала овај текст не лежи у томе што ми сметају петиције за укидање оваквог садржаја на ТВ програму, већ они који тврде да нам то обликује омладину, одгаја децу, преобликује њихова размишљања.
Ево на приер када је почео први ријалити на једној хрватској телевизији ја сам га гледала. Било ми је интересантно. Да ли сам због тога пожељела да и ја будем ријалитизвијезда – не? Да ли сам променила своје животне навике – и даље не?! Да ли сам пожељела да уградим силиконе, љубакам се и водим љубав пред камерама – одговор би и даље био не?! Зашто? Зато што су ме одгојили моји родитељи, а не телевизија.
Ми смо на телевизији гледали Бранка Коцкицу, Мињу Суботу и Љубивоја Ршумовића, а данашња деца гледају изопачене и оперисане тете и неке агресивне типове, указује једна фотографија коју видјех на друштвеној мрежи. Е па ја сад постављам питање како ти који су гледали Коцкицу својој деци дозвољавају да гледају такве садржаје на телевизији? И питам се како су тако исправно одгојена деца могла да постано тако неодгојени одрасли? Како ти који су одрастали уз чика Љубивоја не знају својој деци да скрену пажњу да је културно и љубазно да се старијој особи каже добар дан у пролазу. Да се са старијима не расправља. Да дијете од 8 година нема шта да тражи само испред зграде у 22h.
Ја то гледам сваки дан и много више ми смета од ријалитија! Не могу да искључим јер је свуда око мене!
Па се ето питам како ти који су гледали чика Мињу данас своје диете уче текстове песама звезда турбо фолка, којих данас има толико да не могу ни имена да им попамтим. Немам ништа против такве врсте музике само мислим да није примјерено да дете констатује да су „код њега њене гаћице“ и сл.
Ти исти који су живели у „време Југославије, били пионири, имали један канал и срећно детињство“ данас своју дјецу облаче у тиграсте хеланке и уче их како да позирају за Фејсбук и инстаграм.
Пресвлаче ту децу у десет различитих купаћих костима, који се слажу са дезеном столица у кафићу како би направили адекватне фотографије са годишњег одмора.
Бирају колаче на основу боје фила који се слаже са тракицом за косу девојчице од осам година јер ће то бити декоративно на друштвеним мрежама!
Мени то смета! Смета ми што што се одговорност са родитеља пребацује на школе, телевизију, интернет! Што немамо петље да признамо да је проблем у људима. Да ви не радите добар посао. Да се деца одгајају да буду бахата и размажена. Да су научена да ће са ароганцијом и насиљем добити оно што желе. Да је васпитање и културно понашање непожељна карактеристика неке личности.
Класификује вас као слабића.
То мени смета.
И, коме да пишем петицију против тога? На које дугме да ову стварност око себе пребацим на неки други канал?
Извор: lolamagazin.com