Osmi razred. Pesma Desanke Maksimović. Borba da se deca bar malo zainteresuju, borba koja iscrpljuje na svakom nivou. Pokušaj da se ni po koju cenu ne odustane od lepote reči. Nadvikujem se sa gluvom učionicom, tražim bar jedne oči koje me prate, pecam ih na iskustvo, provociram i uspevam da podgrejem razgovor do mlakog. Tešim se kako je i to uspeh, pa se hvatam za formalno, ono što će im trebati za maturu i to mi deluje kao izgovor, prečica do uverenja da je ono što govorim zaista bitno. I tu se spotaknem.
Tumačimo stilske figure i dolazimo do stiha: „Da ima u meni cela nežna plima reči nerečenih“. Ne razumeju. Vrtimo se naokolo bez ishodišta sve dok mi ne postane jasno kako oni zapravo ne znaju šta znači reč plima. Pitam nekoliko učenika, ne mogu da verujem, insistiram da su o plimi sigurno nešto učili, čuli, gledali na filmu. Sležu ramenima, jedan sumnja kako to verovatno ima veze sa talasima, ali dalje ni makac. Zvono me je spaslo od sopstvene plime besa, nemoći, tuge.
Kako je moguće, pitam se dok idem kroz hodnik. Kako učenik osmog razreda ne zna šta je plima? Ili je možda znao do kontrolnog, pa zaboravio gurajući i ovu reč u koš svih onih bespotrebnih činjenica koje mora da nauči? Deca nisu kriva što se u našim programima od šume ne vidi drvo. Ili je neko i znao? Ali mu je bilo deplasirano da kaže. Danas nije moderno biti načitan.
Srušim se umorna i razočarana na stolicu u kancelariji, pričam šta se desilo, a onda kreće razgovor koji, nit po nit, opara već načeto uverenje o školi kao instituciji koja se još uvek nekako drži. Ne postoji ni jedan nastavnik koji nije imao sličnu situaciju na času. Primeri iz matematike i fizike su još porazniji, tiču se osnovnih računskih operacija, tablice množenja, uviđanja elementarnih razmera. Stvara se slika apsolutnog sunovrata, neminovnog nestanka, kolektivnog potonuća, strme ravni sa koje se tone u bezdan tolikom brzinom da ne postoji sila koja sve to može zaustaviti. Jer šteta je učinjena. Ne postoji ideja kako se može popraviti.
A onda, kroz razgovor, saznajemo još neke interesantne činjenice. Neko reče: biće još gore. Saznajemo kako su dva nastavnika na skorašnjem takmičenju iz fizike par sati pregledali testove jer su im nejasni zadaci. Oba nastavnika su sa upitnim diplomama, ali se vrlo dobro kotiraju na tržištu rada. Saznajemo kako se sve češće završava učiteljski fakultet sa sedištem u nedođiji, akreditovan, sa koga ekspresno stiže veliki broj kadrova, bivših trgovaca i frizera.
Iz škole sam tog dana izašla u cik-cak. Košmar u glavi, bol u telu, osećaj propasti u svim porama. Po glavi mi struji samo jedna rečenica, davni citat koji izgovorim u trenucima teškog beznađa: gde je nestao svet na moj rođendan.
Zaista. Gde je nestao moj svet? Gde je škola u koju verujem? Kako je podriveno uverenje u snagu obrazovanja? Ko je deci oduzeo budućnost, sigurnu i stabilnu, i zamenio ovim što samo na papiru postoji, gde ih licemerno guramo, tražimo uspeh, ocene, napredak…
Ministar kaže: obrazovanje je roba.
U ovom trenutku, ministar to mora da zna, roba iz njegovog resora nije zdrava za decu. Napravimo jedno poređenje vođeni idejom ministra. Svi smo nekad kupovali na pijaci. Recimo, paprike za turšiju. Složene u duboku kutiju, deluju lepo, jedre su, sveže, ujednačene. Platimo ih i stignemo kući, ali, kada razgrnemo prve redove, nađemo svašta. Nedozrelo, krivo, natrulo. Ko je kriv? Onaj koji svesno vara ili onaj koji naivno veruje? Čije je tržišno pravo ugroženije, ko nema izgrađen etički stav, ko se ogrešio?
Ministar kaže: ako vam se ne sviđa, idite u privatne škole.
Znači, ako su mi paprike loše, nema reklamacije, sama sam kriva, jedi i ćuti. Jer ministar zahteva i ćutanje. Ako se buniš, ti si izdajnik tržišne ideje o neprikosnovenoj vladavini jedino priznatih vrednosti: novca i lojalnosti.
Ministar neće da priča sa narodom iz svoje baze, neće da čuje šta je problem, neće da zna kako deca ne umeju da govore, sabiraju i trče. Jer mi nismo kolege. Mi smo podređeni koji treba da slušaju i izvršavaju, kriju glavu od stida pred decom i roditeljima, veruju kako ne mogu ništa jer nikad i nije bilo bolje. Treba nam ubiti i utisak da se pitamo za bilo šta. Ćuti, prodaji robu iako nije neki kvalitet, ako nećeš, ima ko hoće, ubrzano se školuju i jurišaju na naša mesta.
Sramota je što od škole imamo samo ideju, a ni oko nje nismo složni.
Sramota je što dozvoljavamo da se o našoj deci govori kao o robi.
Sramota je što nam je obrazovanje postalo suvišno.
Gubimo generacije preganjajući se oko bazičnih istina. Nemamo snage, ni volje, ni vizije kako da školu učinimo pristojnom. Vezujemo se za političku struju, branimo je do krvi, umesto da zahtevamo kvalitet za svoju decu, dugoročnu strategiju, izvesnost, jednaku dostupnost obrazovanja, dostojne kadrove, sposobne rukovodioce sa vizijom.
Ćutanjem, mirenjem, dizanjem ruku, nemanjem pojma, nemešanjem, doveli smo sopstvenu decu do nepismenosti. Nisu oni krivi što ne znaju šta je plima. Nisu krivi ni oni budući kojima će predavati priučeni. Mi tu decu guramo u škole i žmurimo dok im se, umesto reforme sistema, nudi mesto na trgovačkom rafu. Nisu deca kriva što su svoje aktivnosti prilagodili datom obrascu beskičmene kolotečine, pa uče koliko moraju, zaboravljaju čim stignu i gledaju kako će pobeći. Deca su pametnija od nas. Čuvaju se od oštećenja. Krivi smo mi.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca