Нутритивне навике су навике везане уз исхрану. По рођењу, ритам узимања хране одређује новорођенче, односно задовољење потребе за храном је урођено. Какав је утицај родитеља на стварање навика у вези са храњењем током одрастања? Које су то навике на које се може утицати?
Навика самосталног храњења
Навика самосталног храњења условљена је растом и развојем тела бебе, развојем координације покрета и вежбањем покрета понављањем.
Развој вештине самосталног храњења битна је фаза у развоју сваког детета. Одвија се у периоду од прве до треће године. Не треба очекивати да дете брзо савлада ову вештину. То је нереално, јер су потребни многобројни услови. Најпре, да дете добије млечне зубе, као услов жвакања хране. Затим, развијање координације покрета руку, шаке и прстију је период који захтева време и не траје исто код све деце.
Дете учи посматрањем, односно психолози овај механизам називају учење по моделу. Како се дете развија и расте, почиње да разуме и говори, онда родитељи речима, усменим објашњавањем и усмеравањем помажу детету да научи шта треба да ради.
Шта је потребно да родитељи раде у овом периоду?
Основна смерница за родитеље чија су деца у овом узрасту јесте да имају довољно стрпљења. Оно је неопходно, јер у периоду учења за самостално храњење деца гњече, мешају, бацају храну, мажу се њом, просипају у покушајима да примакну кашичицу или шољу ка устима. Најчешћа грешка коју тада родитељи праве јесте да сами нахране дете, тако убрзају цео поступак и спрече додатне послове чишћења после оброка. Зашто је ово грешка? На овај начин шаљете детету поруку да не може само то да уради, продужава се везаност за родитељску помоћ и потискујете му природну потребу за самосталношћу.
Уоброченост
Већ након првог рођендана број оброка се устаљује на три главна (доручак, ручак и вечеру) и две ужине. Овакав ритам оброка је и у обдаништима, што умногоме олакшава адаптацију детета на друго место храњења, као и родитељима што се тиче организације породичне исхране. Овде треба обратити пажњу на најчешћу грешку коју родитељи праве.
Наиме, врло често родитељи по узимању детета/деце из обданишта, дају им неку храну (кекс, чоколадицу, чоколадну бананицу и сл.) или напитак (чоколадно млеко, сок и сл.). Зашто такво понашање није добро? Дете је у оквиру свог боравка у установи за децу добило све оброке које би добило и код куће. У време изласка није време ни за један оброк. Друго, ако је дете слабије јело у обданишту, онда тек код куће неће појести класичан оброк или ако га и узме биће у мањој количини, управо због унете “успутне” хране. Дакле, препорука је задржавање на успостављеном ритму узимања оброка. Уколико до одсупања дође, онда треба водити рачуна о избору хране коју дајете детету. На пример, воће је свакако бољи избор.
Навика доброг жвакања
Мајка која једе стојећи и брзо уз изговор “немам времена, журим” или отац који након јела устаје уз коментар “Баш сам се прејео” свакако шаљу погрешне вербалне и невербалне поруке детету које учи по моделу понашања. Уз такве поруке, без ефекта ће проћи усмена упутства: “Душо/драги/срце једи полако, добро жваћи залогаје да се не загрцнеш”. Значи код стицања навике доброг жвакања веома је важан и лични пример особа блиских детету, поткрепљен реченицама подршке таквом понашању.
Разноврсност у исхрани
У периоду када дете учи по моделу понашања одраслих за трпезом оно не само да посматрањем усваја навике везане за исхрану (да једе полако, користи прибор…), већ то важи и за врсту хране.
Наиме, уколико се у породици конзумирају разноврсна јела и нема гласног изјашњавања да се нешто не воли или не једе, онда ће и дете прихватити такву, разноврсну исхрану. Морам да напоменем да се апетит детета мења и зависи од многобројних фактора. То су пролазне фазе и не треба да брине родитеље уколико оне не трају предуго и немају утицаја на напредовање детета. Најчешће су то периоди када дете избегава одређену врсту намирница/јела или једе радо пар намирница/јела, или има осцилације у количини унете хране. Овде је битно не научити дете да ће увек када нешто не поједе добити алтернативни оброк. Маштовитим сервирањем можете подстаћи жељу код детета да проба намирнице које је раније одбијало или слабије прихватало.
Важно је да дететово једно одбијање неке намирнице/хране не прихватите као трајно, већ наставите са покушајима да дете једе што разноврснију храну (припремајте намирнице на различите начине, комбинујте намирнице које радо једе са оним које избегава, сервирајте на занимљив и привлачан начин, укључите дете у неке од наведених процеса итд).
Стварање навика везаних уз исхрану је само једна од многих фаза у развоју детета. Смернице струке су важне, али су неопходни време, стрпљење, посвећеност, разумевање…
Љубав се подразумева ☺
Пријатно вам жели,
Снежана
Снежана Ралић Маричић је мастер јавног здравља и нутрициониста, те један од оснивача Друштва нутрициониста. Више о Снежани погледајте ОВДЕ.