Već nekoliko dana traju protesti u Poljskoj zbog zakona koji ograničava ženama pravo na abortus. Ovde se, pre svega, radi o prekidima trudnoće u onom slučaju kad dete ima neki genetski poremećaj. Lično, to mi je oduvek bio najveći strah jer sam protivnik abortusa (kada se o meni radi) i ne znam kakvu bih odluku donela u takvoj situaciji.
Ono u šta sam potpuno sigurna jeste da, onoj ženi koja donese odluku da prekine trudnoću – nijedna država ili sud to neće zabraniti. Naprotiv, ona će tražiti način da to uradi mimo procedura, što će je dovesti u još rizičniju situaciju i potencijalno ugroziti i njen život. To pokazuje sav besmisao ovakvih zakona. Ali da zaboravimo na trenutak na Poljsku i vratimo se na naše društvo čiji članovi obično ili kategorički negiraju pravo žena na abortus ili ga brane bez obzira na sve. Ali nije sve crno i belo.
Ne mislim da ženama treba zabraniti prekid trudnoće.
Ali ne mislim ni da je način na koji im se pruža podrška ispravan. Kampanje kojima se glasno brane prava na abortus obično su vrlo plitke i jednostrane, a slogani poput „moje telo – moj izbor“, „sloboda da odlučujem za sebe“ veoma su opasni. S jedne strane, ženama koje su ostale u drugom stanju u braku u kom trpe nasilje ili one čija je trudnoća posledica silovanja već su pretrpele užasan pritisak, osetile bol i nemoć da donesu bilo kakvu odluku. I sad bi država, koja ih svojim zakonima nije zaštitila onda kad je trebalo – da im kaže šta smeju i ne smeju da rade? Bolje je da ne pokušava.
Isto važi i za maloletničke trudnoće. Seksualno obrazovanje u školi ne postoji, u kući je obično tabu tema i o tome nema razgovora, ali se vrlo eksplicitne scene u rijaliti programima svakodnevno gledaju u milionima domova i u tome niko ne vidi ništa sporno. I onda, kada dete koje dolazi iz sredine u kojoj seksualna edukacija ne postoji ostane u drugom stanju, obično sav teret osude društva pada na njena leđa. Muškarac može samo da okači orden jer je posao obavio kako treba. Prekid trudnoće u takvim okolnostima, mlada žena vidi kao jedinu opciju.
Ipak, postoji i druga strana medalje. A to je da, zapravo, većinu prekida trudnoće čine one „desilo se“ trudnoće. Da je veliki broj žena koje kroz abortus prođu više puta u životu upravo zbog ovakvih kampanja koje im prekid trudnoće predstavljaju kao nešto potpuno normalno, gotovo kao rutinsku stvar. Da se nijedna ta kampanja gotovo nikad ne pozabavi edukacijom, ne govori o tome da je abortus krajnje rizična procedura, da je poslednja opcija, da nije pravo koje treba koristiti uvek kad možeš, kao kupon za popust pred istek roka.
Da je ono „desilo se“ sasvim validan odgovor. Jednom u životu. Kad vidiš da može da se desi i onda kad se ne nadaš. A da posle toga otvoriš četvoro očiju da se više nikad ne bi desilo, dok ne poželiš.
Da se na abortus ne ide kao na vađenje zuba, da se srčana radnja bebi uspostavlja već u 6. nedelji trudnoće (nekad i pre) i da je to već novi život.
Da abortus ima vrlo često i ozbiljne psihološke posledice.
Da je razlog za abortus često pritisak okoline ili partnera ili strah od osude, pa im se to pravo ponekad toliko snažno promoviše, da pomisle da je to jedini ispravan put.
Sa promovisanjem prava na abortus treba biti oprezan isto koliko i sa zabranom abortusa. Jer i jedno i drugo mogu imati potpuno suprotne posledice od onog što su inicijatori želeli da postignu – jedni da po svaku cenu sačuvaju trudnoću, a ovi drugi da po svaku cenu sačuvaju prava žena da prekidaju trudnoće kad i koliko žele.
Ne trebaju nam ni zabrane ni borci za prava žena na abortus. Treba nam društvo koje će stvoriti atmosferu gde je bilo kakav napad na ženu nezamisliv, država koja će stvoriti sigurnu sredinu za ženu koja želi da izađe iz lošeg braka i treba nam EDUKACIJA.
Abortus je posledica, rešenje treba tražiti u uzroku.
A. Cvjetić