Program lektire u četvrtoj godini srednje škole (i gimnazije) neretko čini tu godinu omiljenom – učenicima (čak i onima koji inače nisu zainteresovani za čitanje i pisanje), ali i profesorima srpskog jezika i književnosti. Osetljive godine, na pragu ili početku punoletstva, čine da se mladi ljudi sve više interesuju za sve one teme koje su donedavno bile rezervisane za svet odraslih, u koji upravo stupaju i u kom pokušavaju da se razaberu. Iako su dela čija se egzistencijalna težina i humanistički značaj ne mogu sameravati i upoređivati zastupljena u svim razredima, tradicija je da se klasici srpske i svetske književnosti u programu maturanata posmatraju kao vrhunske estetske tvorevine koje postavljaju najsloženija pitanja o dobru i zlu, veri i etici, pojedincu i porodici, društvu, državi i naciji. Završetak jednog obrazovnog ciklusa tako je obeležen izazovima tumačenja književnosti i njenog odnosa prema egzistenciji. Ako profesor književnosti kao jedan od ciljeva svojih časova vidi i to da njegovi učenici usvoje barem neke od ideja, zaključaka i vrednosti do kojih se u tumačenju dela zajednički dolazi, može li biti zadovoljan kada primeti da su njegovi mladi sagovornici nešto od toga poneli sa sobom u prostor izvan učionice – čak i onda kada je to prostor (per se političke) javnosti? Drugim rečima – imaju li naši učenici pravo da sopstvenu životnu stvarnost tumače i razumeju sredstvima kojima se uče i služe na časovima književnosti, ili je takva mogućnost rezervisana samo za učionicu, koja je u tom slučaju mnogo bliža prostoru u kom se slobodan govor ne vaspitava, ne oblikuje i ne uči, već se simulira.
Autor ovog teksta u novembru i decembru je, sticajem okolnosti, imao priliku da predaje književnost u dva odeljenja gimnazijskih maturanata. Od krupnijih lektira na redu su bili, po već utvrđenom rasporedu: Hamlet, Faust i Stranac, dok su se neposredno pre toga učenici intenzivno bavili delima Dostojevskog (Braća Karamazovi i Zločin i kazna). Problemi trpljenja i borbe, mudrosti i ludosti, interesa i odgovornosti pojedinacâ u odnosu prema drugima, zajednici, Bogu i sebi, samo su neki od temelja naših zimskih razgovora – od kojih je svaki vođen isključivo povodom pročitanog književnog dela, a u nekakvoj drugačijoj prilici bi se mogao odnositi na odsečke svima poznate stvarnosti. Nakon usmenog tumačenja, na red je došao pismeni zadatak – kada učenici pokazuju veštinu pisanja, argumentovanja, rasuđivanja i stilski kreativnog, efektnog i ubedljivog izraza svog mišljenja koje predstavlja sumu njihovog znanja, iskustva i pismenosti. Ako posle usmenih i pismenih provera razumevanja teksta usledi (za čitavo društvo, pa i njegov prosvetni sistem u celini) neočekivana demonstracija tog (egzistencijalno uslovljenog) razumevanja u vidu pobune kao izraza solidarnosti u okvirima svoje kolektivne (ne)moći koja, ipak, nije ni slepa ni gluva za ono što se dešava u „svetu odraslih” – može li profesor ostati izvan toga?
Kao mlad i obrazovan čovek koji se naglo suočava sa izazovom ulaska u svet složenih međuljudskih odnosa, spletki i interesa na planu porodične zajednice i državne politike, Hamlet je tragički junak čija sudbina potresa, intrigira i provocira (raz)um i osećajnost naših učenika. Šekspirova tragedija ispostavlja im dileme od kojih u bukvalnom smislu zavisi život – trpeti zla ovog sveta ili učiniti kraj trpljenju borbom ili samoponištenjem; ponašati se normalno u iščašenom svetu ili staviti masku ludila, što može biti izraz velike mudrosti, ali i granice koja nepovratno raspolućuje ličnost; naposletku, odlučiti se koje je zlo od ponuđenih najmanje razorno. Ako se o svim ovim, i mnogim drugim, pitanjima u učionici govori slobodno i kreativno, a na pismenim zadacima izražava zrelo i promišljeno, ko može osuditi decu koja se usude da u svom (ne)posrednom okruženju primete suštinski gotovo iste probleme? Ili je trulež u državi Danskoj jedini državni problem o kojem srpski đaci imaju pravo da misle i govore?
Ne toliko privlačan maturantima kao Hamlet, ili neki od likova iz romana Braća Karamazovi i Majstor i Margarita, Faust im, kao jedan od ključnih simboličkih karaktera evropske kulture, pokazuje šta se dešava kada čovek – prekomerno željan znanja, moći, mladosti ili bilo čega drugog – sklopi pakt sa đavolom. Varljivost ovozemaljskog znanja hrani sujetu, koja čini čoveka slabim i spremnim da se slepo pokori nekome ko obećava da može ispuniti svaku njegovu želju – što neretko izaziva prezir i neodobravanje među mladim. Dogovor se – kao sastavni deo života svakog pojedinca, zajednice, ali i države – u razgovorima o Faustu može problematizovati, sa stanovišta mere onoga što se daje, i onoga što se dobija zauzvrat. Konstanta u motivu pakta sa đavolom jeste da on uvek dolazi po svoje, što bilo kom – pa i najmlađem – čitaocu Fausta može biti jasno na nivou ličnog iskustva, naročito onda kada se priseti nekog od mnogih prošlih i bliskih dogovora, o kojima je čitao ili slušao u svom školskom i porodičnom okruženju.
Kamijev kratki roman Stranac, tradicionalno je omiljena srednjoškolska lektira ‒ budući da je lokalizovan u vremenu bliskom današnjem i da tematizuje pitanja otuđenosti, banalnog života, stranosti, (ne)razumevanja između pojedinca i društva itd. Njemu obično prethodi razgovor o Kamijevom poznatom eseju, Mit o Sizifu, čijim se tumačenjem učenici pripremaju za razgovor o apsurdu kao temeljnom problemu njegove poetike i filozofije. Glavni junak romana, Merso, prelazi put od banalnog čoveka (koji živi površno, ne udubljujući se u sopstvenu, a ni u tuđu egzistenciju), do apsurdnog čoveka (koji pokušava da pronađe smisao u svetu koji mu je stran, haotičan i besmislen): razlika koju mladi ljudi savršeno uviđaju jeste da se prvi tip ne pita o smislu, pa tako ne može ni da zna da on (možda) ne postoji, a da je drugi tip u introspektivnom procesu shvatio da smisla (najverovatnije) nema i odlučio da prihvati život i dela uprkos tome. Prihvatiti život kao apsurdan znači ne biti čovek koji samo radi svoj posao bez ikakvog vrednosnog uporišta, već biti čovek koji u svakom trenutku zna zašto nešto radi, ma koliko to izgledalo besmisleno. Budući da je susret sa idejom da je ljudsko postojanje obeleženo apsurdom teško i uznemirujuće iskustvo, on se obično odigrava u izuzetno teškim situacijama, kada se život mora nastaviti i pored toga što se na pitanje o njegovom smislu ne može dati ili dobiti zadovoljavajući odgovor. Pobuna onih koji naizgled nemaju direktan razlog za to i koji ne raspolažu nikakvom polugom moći kojom bi mogli uceniti ono što pobunu izaziva, naizgled je apsurdan postupak smislen i razumljiv pak onim duhovima kadrim da tumače i razumeju egzistencijalnu važnost apsurda u književnosti.
Generacija kojoj pripada autor ovih redova promenila je (samo) tri (iste) države, u svom ranom detinjstvu, obeleženom pošastima tranzicije – haotičnom vremenu težnje naše države da se razume sa pokroviteljski nastrojenim i starim predrasudama vođenim političkim Zapadom. To je relativno dug put čija krajnja, tužna i neretko groteskna, ishodišta žive upravo deca iz generacija ovogodišnjih maturanata, i njihovih godinu-dve mlađih i starijih vršnjaka. Dok se u vremenu tranzicije možda nešto – čudesno i neostvarivo ‒ očekivalo, u našim porodicama i narodu uopšte, danas, u postranziciji, retko ko ima slične nade. Čineći se odraslim ljudima detinjastijim nego što najčešće jesu, deca, nemajući gorki talog srpskog političkog i istorijskog iskustva, obično dobro procenjuju namere onih koji se svima nama, pa i njima, u javnosti obraćaju. Bilo da je reč samo o boji glasa i načinu govora voditelja informativnog ili naratora dokumentarnog programa, intuicija, kao dominantno sredstvo snalaženja u svetu čini dečiji um svesnim nijanse u značenju onoga što se govori ili piše ‒ što je vrhunska umna i duhovna veština koja se neguje upravo na časovima književnosti.
Ako je profesor koji književnost predaje zadužen za to da svoje učenike i(li) studente nauči da primećuju i razumeju nijanse stvarnosti unutar i izvan njih, šta treba da učini onda kada učenici – videći i razumevajući nekakav istorijski i društveni kontekst ‒ istupe u prostor javnosti? Zanos mladosti koji nagoni na akciju u nacionalnom kontekstu verovatno je i više nego jasan, a svakako prirođen, deci koja su nekoliko nedelja ranije tumačila stihove Vaska Pope, iz pesme Kalenić – u kojoj lirski subjekt završava svoj susret s freskom (koja najverovatnije prikazuje Svete ratnike) iskazom da „boje gore/mladošću u mojoj (njegovoj prim. aut) krvi”. Odgovornost je profesora da učini da glasovi njegovih učenika ne budu izrečeni u strahu od osude bliskog okruženja, time što će im se, ako drži do onoga čemu ih je učio, pridružiti – kao glas saosećanja, razumevanja, (ne)slaganja – jer su to deca koju smo mi, kao predstavnici porodične, školske, državne i nacionalne, zajednice, odgajili. Ako vidimo sebe kao predstavnike tzv. „nacionalne inteligencije” koja se neretko poziva (a malo ređe odgovara) na odgovornost prema zajednici i reakciju na ono što se unutar i izvan nje dešava, moramo biti svesni da se ona sastoji kako od profesora – zaposlenih u svim nivoima obrazovnog sistema – tako i od njihovih učenika i studenata, koji su u prethodnim nedeljama iskoračili tako da svaki pošten čovek, a kamoli profesor, ne bi trebalo da ostane nem.
Jedan od temeljnih problema svakog od pomenutih dela jeste izbor – koji se nalazi pred junacima, koji misle i delaju, ali i pred učenicima, koji tumače njihove postupke i odlučuju se za to kako će ih razumeti, ali i da li će nešto od svega toga, nakon što napuste učionicu, prepoznati u svetu u kom se svaka od tih, ljudskih drama, mogla odigra(va)ti. Ako smo svi mi u učionici za vreme časova zajednica tumača, složna u osudi Mersoovog odbijanja da pozove policiju kada u stanu iznad svog čuje da njegov komšija tuče ženu, ne bi li bilo izrazito licemerno da narednog dana, meseca ili godine, svedočeći istom prizoru u svom okruženju, ali bez svedoka vrednosnog konsenzusa iz učionice, postupimo kao on? To bi pokazalo da književnost vidimo kao teoriju odvojenu od životne prakse – te da nas lična slabost i(li) licemerje sprečava(ju) da u životu postupamo onako kako govorimo, da je s(a)vest na koju uvek računamo prilikom čitanja i razgovorima o pročitanom zapravo nepostojeća i da se svi mi u učionici, naposletku lažemo.
Ako, međutim, zdravorazumski prihvatimo da uvek postoji mogućnost da nešto čemu neposredno prisustvujemo ne razumemo – te da uvek možemo biti i izmanipulisani – da li je rešenje da se u vremenima krize pravimo da one (ili mi?) ne postoji(mo?) ili da svaku moguću reakciju relativizijemo do obesmišljenja, koje će na horizontu ostaviti samo našu vrhunsku pamet, nasuprot tuđoj lakomislenosti i naivnosti? Kada smo to zapravo u svojoj istoriji mogli da sprečimo da budemo izmanipulisani – osim ako se to „sprečavanje” ne odnosi na bilo ličnu, bilo (donekle) kolektivnu odluku da u nešto verujemo, s nužnim rizikom da se na kraju ispostavi da smo pogrešili, jer je takva hrabrost neophodna za život svakog od nas. Ko smo onda mi – kao pojedinci i zajednica – ako uvek, među nama, postoje neki drugi, koji možda žele nešto slično kao mi, ali ne na način na koji bismo mi želeli da žele?
Autor: Tamara Babić, prof. srpskog jezika i književnosti