Nažalost, mi jesmo i siroti i isfrustrirani.
Na raspolaganju nam je samo pet ocena, a cifre od jedan do pet nikako ne mogu da pokažu sve nijanse u različitom znanju i radu dece. Svako dete mora biti ocenjeno bar četiri puta u toku polugodišta, a zaključna ocena bi trebalo da bude prosek svih tih ocena iz oba polugodišta. Ako ovo nije ispoštovano, onda možete reći da je vaše dete oštećeno. Ako vas samo nervira što vaše dete ima, na primer, ocene 3,2,3,2,2, a neko drugo koje je očigledno lošije ima 1,2,1,2,2, a na kraju oboje imaju zaključeno 2, to nervira i nas, ali takva su pravila. Nekada se zaključi dvojka i detetu koje ima ocene 1,1,1, ali to se izglasa na odeljenskom veću, na predlog razrednog starešine, psihologa ili pedagoga, ako dete ima nekih teških problema u životu, pa PEPSI služba smatra da mu treba pomoći.
Što se odlazaka u školu tiče, idite osim roditeljskih sastanaka još jednom u toku svakog polugodišta na primanje roditelja. Ne treba da budete ni nabusiti ni skrušeni, već sasvim prirodno da razgovarate o svom detetu. Nije nama, u stvari, toliko bitno da vi dođete da vidite ocene, već kroz razgovor sa vama razredni starešina dodatno upoznaje dete. Jesmo mi učili i psihologiju i pedagogiju, ali nismo vidoviti, i potrebna nam je saradnja sa vama da bismo shvatili šta se u njihovim glavicama zbiva. Neka deca se sama bore za svoje ocene, i često traže i više nego što zaslužuju, a neka deca ćute i čekaju da profesor, eto, možda primeti i njih. Naravno da bi profesor to trebalo da prepozna, da podstakne takvo dete… Ali… nismo mi nepogrešivi niti iz čistog hira nećemo da pomognemo, već vrlo nesavršeni, obični ljudi koji u toku 45 minuta treba da: deci objasne lekciju koja je suviše teška za njihov uzrast, povežu to znanje sa znanjem koje je deca trebalo da usvoje na prethodnom času (a nisu, jer je i to bilo neprimereno za njihove godine), odrade administraciju, improvizuju nastavna sredstva kojih nema, razmišljaju čime da uposle hiperaktivnu decu, kako da smire i motivišu nezainteresovanu decu, koga da ocene, koga su već ocenili, ko nema svesku, ko nema knjigu, zašto mali Pera ne piše, da li malu Maju boli stomak ili samo hoće da ide kući, i da li će otići kući ili ko zna gde, da li je redar obrisao tablu i ko je uopšte redar, zašto mali Žika već treći put nije uradio domaći, da li njegovi roditelji znaju da je on naglo popustio, i šta se to sa njim dešava…. U celoj toj frci jedno prosečno i mirno dete lako ostane neprimećeno. Ne mislim bukvalno da ne primetimo da postoji, već ne razmišljamo toliko o njegovim očekivanjima, uspesima i neuspesima.
Subjektivne i objektivne ocene
Ocene u našim školama su prilično subjektivne. Deca odgovaraju a profesor procenjuje za koju je to ocenu. Učili smo mi na pedagogiji puno o faktorima koji utiču na subjektivnost ocene i kako ih kontrolisati, ali subjektivna ocena ostaje subjektivna. Objektivna ocena se dobija samo na testovima koji liče na prijemne za srednju školu. Znači, svi rade iste zadatke u istim uslovima i boduju se po istom kriterijumu. Kontrolni iz matematike, recimo, ima sve uslove da bude objektivno ocenjen. Svako usmeno odgovaranje vodi do subjektivne ocene. Dakle, ocena ne zavisi samo od pokazanog znanja, već i od utiska koji učenik ostavi. Pa tako, na primer, dok on odgovara profesorov tok misli može biti otprilike ovakav: „Znam da je stidljiv i ima tremu, verovatno zna više nego što pokazuje.“ pa dete dobije veću ocenu, ili: „Eto, prošli put nije pazio na času, pa sada taj podatak ne zna.“ i onda dete dobije manju ocenu zbog nekog nebitnog podatka, čisto da bi bilo kažnjeno što je ometalo čas.
E, tu igraju ulogu vaši razgovori sa razrednim starešinom. Ne na kraju godine, već par puta u toku godine. Kada vi kažete da vaše dete može i želi bolje i više, ali recimo povučeno je, nije borac, ne gura se (kažem hipotetički), ali krivo mu je kada dobija dvojke, vi ste skrenuli pažnju onom haotičnom profesoru s početka priče na vaše dete, pa ste celoj onoj frci od misli koje se dešavaju u toku časa dodali i „a ovaj mali bi možda mogao i bolje nego što mi se čini, baš ću obratiti pažnju na njega.“ A dok dete odgovara profesorov tok misli bi mogao biti umesto: „Aha, sad je na redu mali Pera. On je standardni dvojkaš, garant je opet tu negde.“, ovaj: „On se znači ne zadovoljava dvojkom, samo to ne govori. Pa hajde da vidim može li se od njega izvući više.“
A utičite i na klinca da bude malo prodorniji, da traži šta mu pripada. Mi se uglavnom, ne zato što svesno to hoćemo – ali tako ispadne, trudimo da one koji su između 1 i 2 nekako motivišemo i poguramo do dvojke, i one koji su između 4 i 5 podstaknemo da se bore i trude za 5, a deca koja su između često nepravedno budu zanemarena, nekako se izgube u proseku. Ali verujte mi, velika većina profesora ne radi to iz zlobe ili što ih mrzi da razmišljaju, već je stvarno teško svesti toliko različite dece samo na cifre od 1 do 5.
Tekst je komentar jednog od čitalaca Zelene učionice.