Zlostavljani pojedinac obično ničim ne izaziva zlostavljanje, a kada se ono desi, on najčešće ne ume da se samostalno izbori sa zlostavljanjem. Ali, da bi se ponašanje okarakterisalo kao nasilje, važno je da pored agresivnosti ispuni i sledeće kriterijume:
– disbalans moći (nasilnik koristi svoju moć kako bi kontrolisao druge, očuvao popularnost-pokazao se)
– ponavlja se ili ima tendenciju ponavljanja. Često nasilje nije očigledno, a žrtva nasilje se plaši da ga prijavi. Zato je bitno da možemo da prepoznamo da se nasilje dešava kada ono nije očigledno,
Kada pričamo o karakteristikama nasilnika, pre svega moramo primetiti da oni imaju vrlo jaku potrebu da dominiraju nad drugima (da ih potčine svojoj volji), manipulativni su, uglavnom veoma impulsivni i jako lako se ljute. Važno je reći da ne priznaju autoritet odraslih, bilo da je reč o roditeljima, bilo o nastavnicima, i čak pokazuju agresiju prema njima.
Karakteristično je da prosto ,,traže’’ razlog kako bi započeli svađu, svuda vide neprijatelje i opasnost.
Karakteristike nasilnika:
– lako gube kontrolu
– želja za moći
– arogantni su – imaju manjak saosećanja.
Ponekad nasilnici imitiraju ponašanje nekog svog idola, često nekoga iz neposredne okoline koji nasilnim ponašanjem dobija izvesne privilegije ili popularnost. Kod nekih je to odraz straha da bi mogli biti žrtve ako ne budu nasilnici (često se dečaci pridružuju “bandama” koje vrše nasilje nad drugima da ne bi oni sami bili žrtve nasilja. Kao članovi osećaju da imaju “leđa”). Čest motiv je pražnjenje agresije koju osećaju prema nekome jačim od njih, čija su žrtva oni bili, pa je onda usmeravaju na slabije od sebe. Kada govorimo o pasivnim nasilnicima, to su uglavnom nesigurni, strašljivi učenici, koji sprovode nasilje iz straha, kako ne bi i sami postali žrtva nasilja ili kako bi se dodvorili drugovima i ostali popularni.
Prvu grupu žrtava čine pasivne i podložne, a drugu provokativne. Što se tiče karakteristika podložnih, kod njih primećujemo pasivnost, submisivnost, izraženu stidljivost, strašljivost (neće uzvratiti na fizički napad) na najmanju kritiku, packu ili povišen ton, reagovaće povlačenjem, vrlo često i plačom. Karakterističan je manjak samopouzdanja, usamljenost u školi – oni obično nemaju dobrog druga. Veoma često žrtve imaju i neki fizički nedostatak (mucanje, razrookost, višak kilograma…), pa nasilnici to zloupotrebljavaju koristeći kao sredstvo za maltretiranje. Obično su i fizički slabiji od nasilnika (dečaci).
Kada govorimo o provokativnim žrtvama, nad njima se vrši nasilje, jer obično reaguju agresijom na začikavanje i svojim ponašanjem izazivaju negativne reakcije ostalih. Posebnu grupu čine takozvane: žrtve nasilnici. To su oni koji trpe nasilje od strane vršnjaka (provokativne žrtve), ali i vrše nasilje ili nad slabijim ili nad grupom (masovna ubistva na koledžima).
Postoji više razloga zbog kojih neko vrši nasilje, a neki od najčešćih su nedostatak pažnje i ljubavi od roditelja u detinjstvu, preterana agresivnost roditelja ili su prosto takvo ponašanje naučili od roditelja. Čest uzrok je i nedostatak postavljanja granica deci od strane roditelja (“raspuštenost”), nepoštovanje bilo kojeg autoriteta. Pored uticaja porodice, bitan je i uticaj društva, medija koji, na neki način, promovišu nasilje sadržajima u kojima nasilnici nisu kažnjeni, postaju popularni, stiču neke privilegije…
U vršnjačko nasilje, osim nasilnika i osobe(a) koje su zlostavljane, postoji i niz drugih osoba koje su na neki način uključene.
Među njima su:
- asistenti (ne počinju nasilje, ali se priključuju glavnom nasilniku)
- podstrekivači (iako ne učestvuju direktno u nasilju, podržavaju ga navijanjem, smejanjem…)
- neutralni (oni ne učestvuju niti podržavaju nasilje, ali ni ne čine ništa kako bi zaštitili zlostavljanog)
- oni koji direktno brane zlostavljanog.
Roditelji su takođe uključeni u nasilje. Zanemarivanjem ili nasiljem nad nasilnikom, roditelji samo otvaraju Pandorinu kutiju.
Nastavnici ponekad i sami doprinose nasilju, favorizovanjem određenih učenika iz svog predmeta, pohvalama tipa ,,ugledajte se na…’’. Dešava se da i nastavnici nekada verbalno vređaju učenike, nazivajući ih pogrdnim nazivima. Kada školski nasilnik vidi da nastavnik, koji bi trebalo da predstavlja autoritet, to radi, njima se ,,otvara put’’ za zlostavljanje.
Kako da smanjimo vršnjačko nasilje?
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, ali se mogu dati neke smernice koje mogu pomoći u smanjivanju vršnjačkog nasilja. Šta je potrebno da društvo, a pre svega roditelji urade:
– izbegavati bračne svađe, porodične razmirice i pokazivanje nasilja pred decom
– nemojte tući i/ili ponižavati decu (oni će vas kopirati, vi ste njihovi uzori)
– učiti ih da poštuju različitost (ma u čemu se ona ogledala), toleranciji
– kontrolisati sadržaj medija (crtaći, filmovi, stripovi, knjige, igrice i slično) koje dete upražnjava
– negujte komunikaciju sa svojom decom.
…ali ako već dođe do nasilja:
– ne reagovati na provokacije
– na nasilje ne odgovarati nasiljem
– razgovarati sa drugovima o nasilju
…ukoliko ste žrtva nasilja:
– ne ćutite o tome, ispričajte sve detalje
…ukoliko ste svedok nasilja:
– ne ćutite o tome, zaštite zlostavljanog ako možete.
Lazar Spasojević, psiholog
Izvor: lazarspasojevic.com