Мама, мааама, мааама! Болујете ли од мамитиса?
Више не знам да функционишем ако ме неко свако мало не зовне: мама. Када сам се после две године породиљског одсуства за треће дете вратила на посао, дочекала ме је заглушујућа тишина: чули су се само звуци тастатуре, и нико ме није свака два минута звао мама! Потрајало је док сам се навикла. Много сам научила од родитељства. Зато, чим угледам насмејане главе своје неустрашиве тројке, знам да од тог момента ћу до одласка у кревет чути бар неколико стотина пута: МАМААААА.
Болујете ли од мамитиса?
То је неодољива дечија потреба да вас питају, да вам кажу, да буду у центру ваше пажње. Што је ОК ако имате једно дете и мноого времена. Ако радите, па кувате, па идете у набавку, па дишете, мамакање зна да постане интезивно и хм, па, напорно. Има дана када пожелим (а често то, макар и у машти урадим), да побегнем од сталног запиткивања, питања, обраћања, тужакања, дозивања. Пута три.
Пута потреба да се откине комад пажње.
Али, када, као ових дана дођем у прилику да сам само са једним дететом, јер су друга два код тетке на распусту, подсетим се шта је мамакање у ствари: њихова дивна потреба да будемо тим, да им се посвети пажња коју заслужују, да поделе са мном радозналост и сва чудеса живота, да их утешим. Да их саслушам.
И знам да је тешко, бити и мама, и слушалац, и лекар, и дадиља, и куварица, и играч, и чистачица, и неко ко љуља, носи, прича, чита приче. Тешко је, досади човеку, дође му из коже да искочи. Да има својих пет минута. Макар пет. А да се не отворе врата тоалета, јер „баш нешто важно морају да те питају“. Али има начина како да се мамакање не буде ноћна мора.
Ево неких који код мене пале:
1. Колико толико времена један на један са сваким дететом. Тога у нашој породици највише фали. Има нас петоро, тата много ради, немамо баке и деке, па је моје време са децом скоро увек заправо време са три детета. Када се одузме време за одвожење, довожење, јело, купање, остане тако мало да се сваком детету укаже дужна пажња. Ако немате времена сваког дана, пред спавање је идеално време да свако добије барем по 10 минута одвојене, усмерене пажње.
2. Слушајте их. Кад вас зову, немојте гледати нешто друго, писати, ћаскати са другима. Саслушајте их, као што слушате одрасле особе када вам се обрате. Цените њхово мама, они ће то осетити и видети.
3. Поделите мамакање на пола. Осим маме ту је најчешће и тата, само се деца природно обраћају оном родитељу са којим иначе проводе више времена (у највећем броју случајева то је мама). И тате могу сасвим лепо да одговоре на мамакање, само на то треба навићи и тате и децу.
4. Договорите се када је време за њих и 5 минута за вас. Објасните деци да вам је некад потребан „тајм аут“, пет минута да попијете кафу, прочитате страницу књиге или само висите на нету. Када то време прође, посветите им се и будите ту. Будите доследни, видећете да пали.
5. Има дана кад једноставно треба да одете у тоалет, закључате се и уживате у тишини. Схватиће после неког времена