Свако од нас познаје ту једну учитељицу која, када школа остане без папира за фотокопирање, сврати у прву књижару, купи пакет папира и настави да ради. Знамо је и по томе што од свих оних који раде у неким фирмама тражи да ни скучајно не бацају папире који су с једне стране искоришћени. Искористиће их она с друге. Познајем више од једног наставника који носи сопствени лаптоп на посао јер у зборници постоји један рачунар за двадесетак наставника. О томе да убрусе, сапун и маркере доносе родитељи, сувишно је и говорити.
Ово нису изузеци. Ово је, нажалост, прихваћено као нормално. Образовни систем у Србији не стоји (колико толико) на ногама захваљујући држави или стратегији развоја образовања. Стоји захваљујући ентузијазму појединаца који су одлучили да не одустану, иако им је за то дат сваки могући разлог.
Креда као врхунска технологија
Довољно је отворити врата просечне школе ван великих центара па да се суочите са призором који би у било којој озбиљној земљи у 21. веку био готово скандал, а код нас је свакодневица: учионице без клима уређаја у којима температура лети прелази 30 степени; чучавци уместо санитарних чворова; креда као основно наставно средство у ери вештачке интелигенције. Док се, иронично, непрестано говори о значају дигитализације, ми као да смо прескочили један цео велики корак у процесу развоја цивилизације – зове се врата на тоалету и сапун.
Наставници и учитељи годинама од свог новца финансирају оно што би, елементарно, требало да обезбеди послодавац – папир, тонере, маркере, понекад и сам штампач. Деца деле рачунаре, школе деле буџете који не покривају ни основну хигијену, а камоли савремену наставу. Када школа уђе у блокаду рачуна, дешава се да нестане и тоалет папира, па наставници и родитељи сами организују донације да би деца имала услов за елементарну хигијену.
У питању је системски образац који траје деценијама, и који је толико нормализован да смо потпуно престали да га тумачимо као аномалију. Одмахнемо главом, кажемо, страшно, гледамо фотографије из Финске, Норвешке, па и Словеније и кажемо ”овде никад неће бити тако”. И то прихватимо.
Када ентузијазам постане једини ресурс
Оно што ме као некога ко прати ову тему годинама највише брине није сâм недостатак ресурса, колико чињеница да је систем научио да рачуна на то да ће неко други попунити празнину. Да ће наставник, из љубави према послу или осећаја одговорности према деци, сам набавити оно што недостаје. Да ће директор, родитељ или неки донатор попунити рупу у буџету. Ентузијазам је постао ставка у неформалном финансијском плану образовања – невидљива, неплаћена и неограничена.
Али она има границу. Видимо то и у подацима.
Истраживања показују да значајан део наставника озбиљно размишља о напуштању професије, и то не искључиво због ниских плата, већ због комбинације фактора – неадекватних услова рада, непримереног понашања према њима, лошег баланса између посла и приватног живота, те осећаја да су препуштени сами себи.
У Србији, томе се придружује и специфичан, додатни притисак: процене говоре о десетинама хиљада недостајућих наставника, док се истовремено бележе случајеви суспензија и отказа просветних радника због, условно речено, „неподобности“ – било да је реч о критичком мишљењу, подршци колегама или једноставно неспремности да ћуте. Министарство је чак најавило да ће поједина наставничка занимања, попут математике, физике или хемије, прогласити дефицитарним занимањима, што је, када мало боље размислите, признање да смо предмете од којих зависи будућност привреде и науке довели до руба опстанка кадра који их предаје.
Родитељи као додатни терет, не савезници
Ту је и друга страна притиска, она која се ређе именује гласно: однос према наставницима у самим школама, али и од стране дела родитеља. Уместо партнерства – јер наставник и родитељ би, у здравом систему, требало да буду на истој страни, са истим циљем – све чешће имамо однос надзора, сумњичења, па и директног притиска. Снимање часова, пријаве због оцена, притисци директора који су, уместо да штите наставника, сами део ланца дисциплине и послушности. Не чуди онда што наставници пријављују усамљеност у послу који би, по дефиницији, требало да буде најколективнији од свих – јер се одвија у заједници, за заједницу и са заједницом.
Али управо зато што је њихова посвећеност тако вредна, не смемо дозволити да постане изговор за даље запостављање система.
Систем који функционише захваљујући људима који улажу сопствени новац, време и живце да би деца имала нормалне услове за учење – није стабилан систем. То је систем на апаратима, где су апарати, иронично, сами наставници. А сваки апарат, колико год посвећен био ономе кога одржава у животу, има границу издржљивости.