Паметни телефони су криви за много лоших ствари – саобраћајне несреће, проблеми са спавањем, проблеми у везама, недостатак емпатије, лош утицај на самопоуздање… Заправо је лакше направити листу лоших ствари које су донели, него листу добрих.
И без обзира на то, можда највећи проблем који су нам паметни телефони донели, остаје и даље недовољно запажен и потцењен. Тај проблем укључује дечји развој, али није оно на шта ви мислите. Не, не ради се о претераној и прераној употреби екрана код деце. Више од деце опседнуте екранима, требало би да бринемо за родитеље који се потпуно искључе кад су су усмерени на паметне телефоне.
То што „на сто“ износимо тему претеране употребе телефона код одраслих никако не значи да тиме умањујемо значај који има прекомерно гледање у екран код деце и оштећења до којих оно доводи.
Нико здраве памети заправо не може довести у питање штетан утицај боравка детета пред екраном, ако тај боравак траје дуже него онај на отвореном. Јер, сваки минут времена проведеног уз неки уређај је минут времена које није проведено у активном истраживању света и комуникацији са људским бићима.
И сигурно сте на нашем или другим сајтовима који се баве темом дечјег одгоја, прочитали до сад десетину текстова који се баве темом излагања деце екранима, а вероватно ниједан који говори о проблему родитеља који су приковани за своје телефоне. Они тиме, свима је јасно, не наносе штету само себи, већ и својој деци која за родитељску пажњу морају да се боре са тим малим екранима.
Да бисте разумели значај директне комуникације са својом децом и то колико им штете наноси подељена пажња, представљамо вам резултате три експеримента који доказују оно о чему говоримо.
Мандарински језик
Деветомесечне бебе подељене су у две групе. Једна група провела је неколико сати слушајући мандариснки у директној, живој комуникацији и након тога били су у стању да изолују одређене фонетске елементе у језику, за разлику од друге групе беба која је исте инструкције и разговор слушала путем екрана.
Заправо, све је више студија које доказују немерљив значај директне конверзације. Језик је заправо најпоузданији начин да предвидимо постигнућа детета у будућем школовању, а кључ добро развијених језичких вештина су заправо чести, свакодневни разговори између деце и одраслих.
У ресторану
Почетком прошле деценије, истраживачи у Бостону посматрали су 55 родитеља/старатеља у ресторанима са децом. Од тих 55, њих 40 већи део времена провело је гледајући у свој телефон, неки од њих потпуно су игнорисали децу. Очекивано, многа деца почела су да траже пажњу и поново наишла на игнорисање.
Учење речи
Са својом двогодишњом децом, 38 мајки уведемо је у једну собу. Мајкама је потом речено да своју децу треба да науче двема новим речима и свакој од њих дат је телефон тако да би истраживачи могли да их контактирају из друге собе. Деца оних мајки које су истраживачи прекинули неколико пута нису успела да науче речи, за разлику од деце оних које нису прекидане позивима. А највећа иронија овог истраживања – морали су да искључе седам мајки из анализе јер нису одговарале на позив! Браво за ове маме!
Закључак?
Повремени недостатак пажње од стране родитеља нема катастрофалне последице, већ код деце може изградити истрајност и отпорност. Али хронични недостатак је нешто друго. А употреба паметних телефона многе породице доводи управо у ову ситуацију: родитељи који су зависни од телефона постају љути када их дете прекине. Они не само да пропуштају важне сигнале о недостатку пажње које им дете шаље, већ их погрешно тумаче – као размаженост и неваспитање. Због тога се љуте, верујући да дете покушава да манипулише, док заправо само тражи да родитељ покаже да је ту и да га види и чује.
Решавање овог проблема неће бити лако. Посебно када се узме у обзир да сваке године расте број деце која све раније највећи део свог дана проведе у институцијама, од вртића до школе, где, опет, немају довољно прилике да комуницирају, већ се од њих тражи да прихвате једносмерну комуникацију, ћуте и слушају. У таквом окружењу, деца имају мало или нимало прилике за спонтану комуникацију са одраслима.
Ипак, иза свега се крије једна добра ствар – деца су програмирана да траже начин да од одраслих добију оно што им треба. Они ће упорно тражити нашу пажњу, а ако ми упорно не желимо да променимо своје понашање, они ће то покушати да ураде за нас.
Очекујте много, много више тантрума и испада беса кад данашња мала деца крену у школу.
Али, на крају, ако будете довољно упорни у игнорисању њихових позива да комуницирате, деца ће вероватно одустати. За танго је потребно двоје, а студије из румунских сиротишта показале су свету да постоје границе тога што дечји мозак може ако нема никог да га подстакне.
А истина је да ми заправо никад нећемо знати колико су наша деца патила онда када нисмо били ту за њих, јер смо морали да погледамо још тај мејл и још ту једну нотификацију и још само тај један скрол кроз друштвене мреже…
А. Цвјетић