Milan je na pismenom dobio četvorku, iako najčešće uradi za dvojku… Kada sam donela vežbanke i podelila ih učenicima, Milan samo što nije poskočio sa stolice od radosti. Svima se u odeljenju pohvalio ne skidajući osmeh s lica. Kakav divan dan za njega. Ej, četvorka iz srpskog! Nikad bolje nije napisao.
Kada je Jovan to čuo, nije mu bilo pravo. I on je dobio četvorku na pismenom, iako najčešće dobija petice. Otkud sada to da su njih dvojica isti?! On je ovim oštećen… nemoguće je da je Milan uradio podjednako dobro kao i on. Nema šanse!
„Profesorka, ako Milanu ostane ova četvorka, ja ću se žaliti na ocenu!“ reče mi.
Zašto nas toliko pogađa tuđi uspeh? Ta čuvena „nepravda“ u ocenjivanju je slaba tačka mnogih đaka. Verujem da je do sazrevanja i da kasnije sve dođe na svoje. Da budem iskrena, verovatno sam i sama kao đak na sličan način posmatrala stvari. Možda ste i vi. Danas, sa pozicije nastavnika, sasvim drugačije gledam na ovaj problem.
Prvo, ocena nije nešto materijalno, nešto što nastavnici daju iz sopstvenog džepa, pa ćemo kao da osiromašimo ako delimo petice i šakom i kapom. Dakle, definitivno nema škrtarenja. Neki drugi aršini su u pitanju.
Drugo, svaka ocena se sastoji od mnogo aspekata. Ona jeste „merilo znanja“, ali ne samo onoga što se trenutno pokaže (osim na testu gde je jasno naznačena bodovna lista). Nastavnik prati i rad na času, zalaganje učenika, odnos prema nastavi, radu, predmetu… mnogo je tu elemenata koji utiču na ocenu, a koje učenici ne vide. Baš zato, najsrećnija bih bila kada bi ocene sadržale i decimale, jer nije isto 4,42 i 3,62, iako i jedno i drugo daju vrlodobar uspeh.
Na kraju, na stranu ocene – znanje je ono što ostaje i što svakoga od nas (i učenike i nastavnike) treba najviše da interesuje. Znamo svi da ima i poklonjenih ocena, i zakidanja na ocenama – činjenica je da je toga bilo i biće sve dok ovaj naš posao ne počnu da rade roboti (daleko bilo) kako bi se ljudski faktor sa svim svojim manama potpuno isključio. Da, svi mi koji smo išli u školu doživeli smo barem jednu situaciju koja nam nije delovala fer (mada, da znate da ni život nije fer, pa ispada da je škola prava priprema za ono što nas čeka). Ipak, pre nego što uprete prstom u nekoga ko je dobio bolju ocenu od vas, zapitajte se zašto vas to tišti i sa kim se zapravo takmičite. Istina je da jedino sa sobom treba da se takmičimo. Istina je da svako treba da se trudi da sutradan bude makar za mrvicu bolja osoba od one kakva je bio danas ili juče. Dakle, nema poređenja i gledanja u tuđe dvorište. Učiš za sebe, rasteš i postaješ čovek za sebe. Ne zbog Mike, Pere, Laze i ne kakvi su oni.
A što se tiče Milana s početka priče, on je dečak sa blagim smetnjama u razvoju i, iako slabo zna i pravopis i gramatiku, a ni sastavi koje je pisao najčešće nisu imali nekog smisla, tog dana je pismeni iz srpskog napisao bolje nego ikad. Kada vidite da se neko potrudio da uradi nešto van svojih mogućnosti, ne možete da ne nagradite taj trud. Ostala deca iz odeljenja nisu pročitala nijedan njegov rad i ne znaju za tu razliku. Zato nije na đacima da komentarišu ovakve stvari i porede se. Kako život odmiče, shvatite da je tačna ona izreka koja kaže da niko ničiju sreću nije uzeo, niti je može uzeti. Isto je i sa ocenama, verujte mi.
Izvor: Kakojecakaže