„По члану 82 Закона о основама образовања, имам право да уложим приговор на оцену.“

септембар 3, 2019

Николина је неколико пута куцнула о врата, и сигурним кораком ушетала у канцеларију директора. Павле се тргну.

„Добар дан. Дошла сам да уложим приговор.“

„А Ви сте?“

„Ја сам мајка ученика ове школе, Стевана Родића. Николина Родић.“

„Добро, госпођо Родић. Седите… Полако…“ Павле јој показа на столицу са стране. „О чему се заправо ради?“

„Ради се о приговору, па реците шта треба да урадим.“

„Приговору на шта?“

„На оцене.“

„Аха… улажете приговор на дететову оцену?“ Павле је покушавао да разуме.

„Оцену, или оцене, још ћемо да видимо!“

„Знате како, ту постоји процедура, треба да поднесете захтев, ево формулар је овде…“ Павле пружи Николини папир. Николина овлаш прочита образац.

„Ово је само за једну оцену?“ зачуђено упита.

„Наравно, на колико оцена се Ви жалите?“

„Рекла сам Вам већ, не знам још увек, морате да ми покажете које оцене Стеван има, па да видим шта ћу да поништавам!“, рече Николина самоуверено.

„Ја сам директор школе, ја не показујем оцене!“ Павле је већ почео да се нервира.

„А, како онда мислите да уложим приговор и поништим неправедне оцене? Неко мора да ми их прво покаже. Ја сам дошла да се жалим!“ рече Николина.

„Чекајте, хоћете да се жалите, а ни не знате на шта се жалите?!“ чудио се Павле.

„По члану 82 Закона о основама образовања и васпитања, имам право да уложим приговор на оцену.“ Николина је почела да губи стрпљење.

„То не спорим, само, чудно ми је да улажете приговор, а не знате на шта!“

„На оцену, а на коју, или на које, то ћу тек да видим! Онда се те оцене поништавају, следи стручни надзор…“ декламовала је Николина све што је запамтила из Закона, и из новинских чланака које је помно ишчитала.

„Који разред је Стеван?“ Павле је покушао да реши ову ситуацију са што мање проблема.

„Седми. Седмо четири.“

„Аха, њима је Љубица разредна… Сад ћу да зовнем колегиницу…“ рече Павле, и позва локал. „Е, Вишња, је л’ Љубица у зборници? Реци јој, молим те, да дође код мене! Нека понесе дневник свог одељења!“

„Ето. Сад ће разредна доћи“ рече Павле, срећан што ће проблем бити решен.

Љубица је дотрчала са дневником у руци.

„Добар дан“, јавила се Павлу, а затим је спазила и Николину. „А, то сте Ви … Је л’ постоји неки проблем?“ Није очекивала да родитељ прво дође код директора, пре него што поразговара са њом.

„Хоћу да се жалим на оцену. Још увек не знам на коју, али то ћемо сад решити. Ми желимо да Стеван буде вуковац, он то заслужује, и тражићу да се пониште све оцене ниже од петице.“ рече Николина одсечно.

„Колико ја знам, рок за жалбу је три дана од уписивања оцене у дневник…“ поче Љубица да објашњава, али Николина је прекиде:

„Не занима ме рок. Хоћу да се жалим. Покажите ми Стеванове оцене!“

„Ево, али ја сад не знам кад је коју оцену добио, можда он може да Вам каже, па…“

„Сад он треба да се присећа кад је шта одговарао… Дајте да видим!“ Николина истргну Љубици дневник из руку. „Дакле, историја четири, на то ћу да се жалим… И хемија четири?! И то исто… Тројка из енглеског?? Срамота! И то… Ово друго је у реду. Дакле, хоћу да поништим три оцене.“

Љубицу је почела да пулсира глава, али покушала је да задржи присебност. „Морам да проверим кад их је добио, за енглески сигурно знам да није у протекла три дана, јер је колегиница на боловању, и нисмо имали замену, дакле на то не можете да уложите приговор…“

„Како мислите не могу? Каква три дана? Овим вређате моју интелигенцију! Тројка не долази у обзир! Ја по Закону имам право да се жалим!“ беснела је Николина.

„Да, али под одређеним условима… Пошто видим да знате добро Закон, знате сигурно и који су услови…“ покушао је Павле да се укључи.

„Знам ја и да ће наставници, кад поништим њихове оцене, имати појачан надзор, и то једва чекам!“ рече Николина са задовољним осмехом.

„Само ако се докаже да сте у праву!“ одговори Павле.

„Наравно да сам у праву! Боље да Вам не причам шта све знам, и шта се на часовима дешава, и како се деца оцењују! Имате среће да нисам отишла право у инспекцију!“ рече Николина.

„Да, и на историју не можете да се жалите, сад видим да су последњи час имали прошле среде, после је наставница имала Славу па није дошла… Остаје Вам хемија, под условом да је ту оцену добио у протекла три дана. Мислим да је то оцена са контролног који је био још пре две недеље…“

„Нема говора! То је ван памети што причате! Жалићу се на све три оцене, па ви изволите одбаците жалбу, па ћу у Министарство и све до новина. Као што знате, мој муж је новинар…“ Николини је срце почело убрзано да удара при самој помисли да ће је, на правди Бога, вратити кући незавршеног посла.

„Полако, нема потребе за претњама… Не треба да идете ни у Министарство ни да супруг пише о овоме…“ рече Павле, покушавајући да смири ситуацију.

„А, то Вам се не допада, је л’ тако? Ни мени се не допадају овакве оцене! Дајте још два обрасца за жалбу.“ рече Николина.

„Али, то је бесмислено, те жалбе ће бити одбачене!“ рече Љубица, покушавајући да уразуми мајку свог ученика.

„Како Ви већ сад знате да ће бити одбачене? Ја Вам кажем да неће. Познајем ја доста битних људи који ће учинити да жалбе не буду одбачене!“ Николина је осетила блаженство при самој помисли како ће њени људи решити оно што она не може.

Павле је схватио да нема простора за разговор, па је решио да иде другом тактиком. „Добро… Попуните сва три обрасца, имате сто и столице у ходнику, предајте приговоре код секретара Школе, а ми ћемо Вас обавестити о одлуци у року од три дана.“

„Каквој одлуци? Нема ту шта да се одлучује. Ствар је јасна. Ове оцене су недопустиве. И молим Вас, желим да будем укључена у организацију стручног надзора за ове наставнике.“ рече Николина док је полако ишла уназад према вратима.

„Е, то ни Закон не предвиђа!“ углас рекоше Павле и Љубица.

„Не занима ме. Ја сам родитељ, и ја имам права. Ако овако наставите, жалићу се и на Вас!“ рече Николина, и изађе са папирима уз снажан тресак вратима.

Љубица и Павле су се гледали у тишини неколико тренутака.

„Ау… а тек је почело… Кад и други родитељи схвате да могу да поништавају оцене, награбусили смо!“ рече Павле.

„Имате ли кафетин?“ упита Љубица и ухвати се за главу. „Инстант ме је ухватила мигрена!“

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама