Kako utešiti desetogodišnjaka koji dobije trojku iz muzičkog ili likovnog?
Ocena nije merilo znanja, utešna je rečenica koju demantuje svaki upis u srednju školu i na fakultet.
Profesor Marija Mišić iz Osnovne škole „Lazar Savatić“, Branislav Ranđelović, direktor Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, i psiholog Branka Tišma govorili su u Beogradskoj hronici o tome šta zapravo sadrži ocena iz muzičkog i likovnog.
Branislav Ranđelović napominje da pravila ocenjivanja propisuje Ministarstvo prosvete i da nastavnici primenjuju te pravilnike.
Profesor Marija Mišić navodi da nijedan pravni akt, odnosno pravilnik u ocenjivanju ne ograničava da učenik iz nekog predmeta ne može imati jedinicu.
Podseća da su u prvom razredu opisne ocene, a da su od drugog razreda ocene od jedan do pet.
Šta se uči iz muzičkog
U trećem razredu osnovne škole đaci uče izvođenje muzike, deca muziciraju pevanjem i sviranjem na najjednostavnijim dečjim instrumentima, objasnila je profesorka Mišić.
Ona kaže da ne znači da će učenik dobiti jedinicu, ako nema talenta za muziku.
„Muzička kultura u osnovnim školama nije tu da od vas da prvi muzičare i da vi učestvujete u nekom horu i orkestru, nego da kroz muzičke sadržaje odradite mnogo važne stvari za razvoj, kao što su motorika, ritmika i sve ostale sposobnosti koje jedno dete treba da razvija“, napominje Mišićeva.
Kako se dogodi da neko dobije jedinicu u trećem razredu
Odgovarajući na pitanje kako je moguće da učenik dobije jedinicu iz muzičkog, profesorka Mišić kaže da to može biti u slučaju da dete odbija da učestvuje u nekoj aktivnosti, da kaže da neće.
S druge strane, Ranđelović tvrdi da je pogrešno tražiti razlog za jedinicu u programu, a da su pojedinačni slučajevi za razmatranje.
Šta kad učenici neće da sarađuju
Psiholog Branka Tišma kaže da ima učenika koji ne žele da rade, odbiju da učestvuju u aktivnostima.
Kad nastavnik daje ocene, on pravi i poređenje između učenika. Ne može sve podjednako nagraditi. Nagrađuje se trud, navodi Tišma i dodaje da ona nije imala talenat ni za muzičko niti za likovno.
„Nemam talenta za muzičko ni likovno, ali sam imala odličnu ocenu, jer sam se trudila. Moja najveći domet je bilo taktiranje, potrudila sam se da odradim dobro. Što se tiče likovnog, dobijala sam dobre ocene jer sam bila uredna i vredna“, iznela je svoje učeničko iskustvo.
Nije samo konačan proizvod – urađen rad ili otpevana pesmica ono što se ocenjuje. Ocenjuje se i angažovanje, na primer iz likovnog je važno da deca razlikuju boje, da koriste različite materijale, koriste veštine, ne samo da bi deca nacrtala ono što im je zadato već da razvijaju fine pokrete, motoriku ruke, sitnih mišića, to su važni elementi za ukupan razvoj deteta, objasnila je Tišma.
Prema njenim rečima, za muzičko je važno ne da đak nauči da peva nego da razlikuje zvuke i melodije, da nauči razliku između pesama, da nauči nešto o instrumentima.
Kada dete kaže – neću
Branka Tišma ističe da je važna saradnja između učitelja, nastavnika, roditelja i deteta kako bi krenulo da radi.
„Ako vršimo samo pritisak na dete da izvrši zadatak za koji se ne oseća sposobno, ne voli ga, onda mora da mu se na drugi način priđe zajedno sa roditeljima, sa stručnom službom da se dete oslobodi i da nađe dovoljno motivacije da se uključi u tu vrstu aktivnosti“, objasnila je Tišma.
Nekad deca ne mogu da izvedu neke stvari, ali ih nagradite za ono što mogu, dodala je ona.
Tišma kaže da je ocena i javna i onaj ko daje ocenu treba da je i obrazloži – ti si danas bio uspešniji. Učitelj mora da bude vrlo vešt, zaključila je Tišma.
Ranđelović poručuje da paravilnik ocenjivanja nije strog i da se, recimo, dva različita rada mogu oceniti istom ocenom.
Da veštine budu zadovoljstvo
Podseća na period od pre 20 ili 30 godina, kada su veštine ocenjivane opisno sa A, B i C i da nisu ulazile u prosek.
„Možda u perpsektivi treba razmišljati o takvom pristupu, da se veštine ne ocenjuju nego da to bude fakultativno za decu, da njima to bude zadovoljstvo, da se vrednuju najbitnije nauke“, zaključio je Ranđelović.
Izvor: RTS