Шта, онда, ако дете не може даље од тројке из неког разлога? Шта ако не може да „испуни сав свој потенцијал“, и родитељ страхује да ће, ето, „чистити улице“? Да ли је решење у строгоћи или у проналажењу одговора на питање због чега је то тако?
„Не постоји јасније одређење стања и душе једног друштва од тога како се оно односи према својој деци.“ (Нелсон Мандела)
Одавно је констатовано да су нове генерације више мажене него оне претходне и одавно утврђено да такав одгој није баш добар по развој њихове личности. Али, са угодностима која им родитељи пружају, сразмерно расту и очекивања, јер ваљда, ако дете има све услове, онда шта га спречава да буде геније, зар не?
Трка око тога да треба имати посебно дете, које ће искористити сав свој потенцијал (само ако се довољно труди) и имати оно „што родитељи нису“ прилично тешко пада на родитељев сан, а најчешће и на дечји желудац.
Шта, онда, ако дете не може даље од тројке из неког разлога? Шта ако не може да „испуни сав свој потенцијал“, и родитељ страхује да ће, ето, „чистити улице“? Да ли је решење у строгоћи или у проналажењу одговора на питање због чега је то тако?
Није тако честа појава чути да је један дванаестогодишњак извршио самоубиство због оцена и притиска који више није могао да поднесе, нити критика „због те лоше оцене“, како је навео у опроштајном писму. Где је била граница „притиска“ за тог дечака?
Сви имамо тачку прекида, неправолинијску границу која нам наруши самопоуздање и изазива осећај одбачености, рећи ће сваки психолог. Али где је средина? Где је граница родитељске жеље да оно успе и оног, помало шарлатанског, „само нек је живо и здраво“, између тога да вас други родитељи гледају чудно ако ваше дете не иде на све спортове и на часове три језика и онога да дете иде на све то.
Србија није средина у којој су лоше оцене нешто што се сматра трагедијом због које би неко одлучио да изврши самоубиство, иако је, чини се, и раније било спорадичних случајева. Поготово не у поређењу са Кином, Јужном Корејом или Јапаном, где деца заиста морају много да раде да би успела јер је конкуренција огромна. Стопа самоубистава међу децом у Јапану досегла је највишу тачку за последње 32 године. Јапанска влада је саопштила да је 250 деце из основне и средње школе починило самоубиство у 2017, што је благи пораст у односу на годину пре, у нацији која се већ бори са високом стопом самоубистава. Већина деце није оставила за собом опроштајну поруку, а она која јесу често су била забринута због живота након што заврше школу. Јапански званичници су већ приметили пораст у броју самоубистава након 1. септембра, кад су се деца вратила у школске клупе, пренео је Њујорк тајмс.
И у САД, самоубиство је трећи водећи узрок смрти за децу школског узраста изнад 10 година, а други водећи узрок за старије 15 година. Питер Греј, професор са Бостон колеџа, каже да преовлађују докази да амерички систем школовања игра велику улогу у смртним исходима и у менталној патњи коју многи млади људи доживљавају.
„Школа је очигледно лоша за ментално здравље деце. Трагедија је да настављамо да чинимо школу све стреснијом, иако истраживања показују да ништа од тога није потребно. Млади људи уче далеко више, далеко боље, са много мање стреса (и са мањим јавним трошковима) када им је дозвољено да уче на свој природан начин“, наводи Греј у ауторском тексту заPsychology Today.
Бранка Тишма, психолог у школи „Лазар Саватић“, каже да је и код нас било случајева самоубиства због оцена, али да су оцене само повод за самоубиство, да се таква одлука доноси на „пречац“, да се не планира, а да су стварни разлози осећај напуштености и усамљености. Каже да када слуша родитеље и децу, највећу део разговора се своди на критику и гунђање, а мало у заједничким активностима које су најбитније и током којих деца откривају ствари о којима иначе ћуте и које вам неће рећи ако их директно питате „какав је проблем у школи“, јер избегавају одговор.
„А притискање ‘мораш’ и ‘треба’ не доводи до промена. Уместо тога треба са децом радити на плану учења, одредити када је најбоље време за учење, али им оставити време и за друштвене мреже, дружење, па мењати план учења ако схватите да није добар и да не даје резултате“
Она напомиње да не би требало све промене у понашању да приписујемо пубертетским променама јер патња, усамљеност, осећај отуђености нису последица искључиво пубертета.
„Заборављамо да покажемо детету да је вољено, да је наше и да ће увек бити вољено без обзира на лоше оцене и да зато и постављамо границе – јер га волимо. А границе морају да се постављају. Подразумевамо да волимо своју децу и да дете то препознаје – а не препознаје увек“, каже она за Недељник.
Због неуспеха у школи дете се осећа неуспешно, као и родитељ, и из таквог незадовољства се развија њихов даљи однос. Оцене нису најважније. Неке четворке су јаче од петица. А некад за двојку мораш да знаш као за петицу. Тишма каже да је важније развијати радне навике.
„А притискање ‘мораш’ и ‘треба’ не доводи до промена. Уместо тога треба са децом радити на плану учења, одредити када је најбоље време за учење, али им оставити време и за друштвене мреже, дружење, па мењати план учења ако схватите да није добар и да не даје резултате“, каже она.
Често се може чути и од професора да би родитељи код куће требало да буду оно што су професори у школи, а лоптица се пребацује у двориште родитеља ако дете нема добре оцене по принципу „нисте са њим радили“. Да ли децу треба „терати“ да у школи буду што бољи, да имају добре оцене, да се више труде, чак и ако она немају велике амбиције? Има и она изрека да је „свака оцена за ђака“. Зашто је онда толики проблем ако се добије „тројка“? Неке школе у свету почеле су да избацују систем оцењивања у раним разредима и у основној школи. Али мишљења су у вези са тим подељена.
„Постоје деца која су амбициознија и која су то мање, али свако дете жели да нешто постигне и да буде вољено. Нека деца то остварују кроз школске успехе, нека кроз дружење са вршњацима, спортске резултате или било који начин. У свему томе је, наравно, веома важна подршка родитеља“, каже др Војислав Ћурчић, психијатар-психоаналитичар.
Вештина родитеља је да препознају који су афинитети, аспирације, капацитети и жеље њихове деце, за шта су надарена и да их у томе охрабрују, али и да им помогну да овладају боље оним што им не иде довољно добро.
„Не може се направити потпуно другачије дете него што јесте, али му можемо помоћи да развије своје могућности, таленте и опредељења. И деликатна, али битна је разлика између охрабрења и подршке, с једне, и гурања и притискања детета, с друге стране. Ово прво помаже детету у развоју и постигнућима, али ово друго га фрустрира, ствара отпоре, бунт и патњу детета“, објашњава др Ћурчић.
Добар успех у школи је пожељан, да би се деца осећала добро и успешно, задовољно собом, али и да би имала проходност за даље школовање, ако то желе и могу. Ипак, код већине деце и младих се дешава да попусте у VII или VIII разреду основне школе или на почетку средње, баш због унутрашњих, пубертетских и адолесцентних бура које их ремете или које значај школе стављају у други план.
„Тада је много важније прихватити своје ново тело, наћи своје место у друштву, освојити дечака или девојчицу из суседног разреда. Било би добро да то родитељи разумеју и укључе та природна ометања у своја очекивања од детета, али и да им помогну да ипак одрже школски успех. Наш школски систем је такав да је обим садржаја који би деца требало да савладају и науче вероватно претеран, па је потребно доста рада и код куће. Деца се не подстичу на креативност већ на меморисање информација. Међутим, упркос томе, родитељи не треба да буду допунски и алтернативни професори. Они могу да помажу својој деци, али је њихова улога превасходно родитељска“, каже др Ћурчић.
Пишу Зорица Марковић и Ана Митић
Извор: Недељник