Ванда је утрчала рано јутрос, у све шлафроку, просипајући своју кафу. Каже, није могла да сачека да јој ја скувам прву јутарњу. Од радости је скакутала око мене, док сам ја трљала очи, полуразбуђена. Тако ми и треба, кад нисам закључала ноћас!
„Јаоо, драга!“ викала је на сав глас, ударајући ме својим високим тоновима тачно у Еустахијеву трубу. Директно, чини ми се. „Јаао, не могу да доћекам да хемичарки дам лоше оцене!“
Којој црној хемичарки, дете јој у четврти креће тек сутра!? И, о чему уопште прича у пола седам?
Но, не знате ви Ванду, кад су вести у питању, не постоји време. А кад су просветни радници у питању… не постоје границе!
„Хемичарки, оној са црном пунђом, мада мислим да се сад фарба, али, имала је природну црну кад је мени предавала… „
„Чекај, Ванда“, кажем ја, пристављајући своју јутарњу, „о чему САД причаш?“
„Ти, жено, не пратиш новости у просвети, никад? Ено, твој овај нови, онај шарени, каже да ћемо ми, родитељи, да вас оцењујемо. И ја не могу да дочекам да оцењујем хемичарку, ако не оде у пензију до тад, јер ми је у седмом закључила двојку, а сигурна сам да сам знала бар за три! Јаоо, кад ми овај најмлађи крене у седми, надерала је! А да ти искрено кажем, знаш да је физичар био моја љубав, још у средњој, кад нисам знала да ће бити наставник.. и нећу му опростити што ме испалио на матурској вечери и отишао са оном напирлитаном Анђом. Е, кад ми крене дете у шести, па ЈА будем оцењивала њега.. има да искија тај одлазак, не звала се ја Ванда!“
Није ми требало да попијем кафу до краја, разбудих се. И сконтам, већ је прочитала шта је рекао најновији министар, мој. Да ће нас родитељи оцењивати. Родитељи, који су били наши ђаци. А ја се обрадовала кад сам прочитала да ће нас оцењивати.
Мени то значи да ће најзад да схвате шта ми радимо и чиме се бавимо, да ће морати да буду мало више ангажовани око своје деце и око њиховог школовања…
Ја сам његов предлог да нас родитељи оцењују доживела као позитиван пример укључивања родитеља у живот школе. Много пута сам пожелела да ја као родитељ оцењујем наставнике моје деце.
Јутрос се, ипак, поколебах… Шта ако већина њих буде као Ванда, па крену да се свете некадашњим својим наставницима и пропалим везама? Шта ако се буду понашали као судије на клизању, па доделе оцене за уметнички дојам, јер воле шљокице а не воле машнице?
Па кад крену да оцењују писмене радове своје деце кроз оцене наставницима! Па кад крену да нам праве распоред часова! Па кад почну да се мешају у припреме и планове! Па кад нагрну да ми уређују приватни живот на крају!
Лепо написа једна колегиница:“Родитељи нису КОМПАТИБИЛНИ да нас оцењују.“
Компатибилни?! Е, ову бих и ја оценила, али нисам више родитељ ђака! Нажалост.
Схватих да не слушам Ванду више, а она, вришто ли, вришти, Дамјанов зеленко би се постидео, верујте ми!
„И што је најбоље, сигурна, али, пази шта ти кажем, сигурна сам да ћемо моћи за две године да оцењујемо миснитра лично! И не само твог, него и све остале министре! Е, кад будем оцењивала СВОГ министра, нека он бере кожу на шиљак!“
Овај ми се део допао. Ко зна, можда ћемо стварно моћи да оцењујемо и министре. Мислим, бар свако свог, а?
Аутор Ивана Бошњак Бошњак