Серија догађаја мотивисаних насиљем и агресијом потресала је Србију током целе прошле године, а ни почетак ове не показује побољшање. Министарство, влада, родитељи, наставници, чини се да је сваки члан друштва дао све од себе да се вршњачко насиље (и само оно!) стави под контролу, али резултати изостају. С друге стране, протоколи, притисци и провере се само гомилају, и сваки акт усмерен је само и искључиво у смеру против агресора, насилника, његових родитеља, школа које случајеве заташкавају и наставника који се праве да насиље не примећују. Ко би могао да претпостави да овако постављени циљеви неће дати резултате?
Из перспективе просветног радника, али и родитеља проблематичног школарца, могу рећи само ово: ко год се бавио овим мерама, није се бавио децом, него публиком. И није имао за циљ да реши ПРОБЛЕМ насиља, него да опере руке од тог проблема, као кад велике политичке силе „оштро“, са дозом морализације, осуде проблем рата у некој далекој, сиромашној државици која их се савршено и не тиче, али могли би да погледају да ли би у перспективи од те несреће могли да извуку и неку политичку или материјалну корист.
Прескочићу сва општа места која ћете чути од сваке мајке која је имала несрећу да јој дете у некој сфери сазревања касни за вршњацима. Које фрустрације доживљава дете, које родитељи, колико је за све то потребно стрпљења и труда, колико различитих прагова обијају не би ли пронашли одговор на питање зашто је једно просечно интелигентно и код куће сасвим разумно дете међу вршњацима толико импулсивно и осетљиво. Одакле у њему параноја, гнев, потреба да сваки проблем реши сад и одмах, грубим речима, песницом, псовком, да узврати увредом на увреду за коју се касније испостави да је била све, само не то.
Како се осећа дете које је поново подлегло иако је чврсто обећало мајци, оцу, себи, педагогу, разредном старешини да се то више никада неће поновити? Како се осећа родитељ кад зна да напретка нема, или да су мишји кораци у питању, а да се грешке сваки пут све оштрије осуђују? Како бити дванаестогодишњак који улази свакога дана у одељење у ком звони: „Да идеш да се лечиш, ти треба да се испишеш из овог одељења, теби, дете, нешто дебело фали, нама би свима било боље да тебе нема“. Вратити се кући верујући да те више ниједан наставник не воли и никада неће волети јер се прочуло по школи шта си рекао или урадио овог пута? И како поново отићи и одслушати све речи којих си се наслушао код куће, које у твојој глави имају пун смисао и прихваташ их душом, али оног тренутка када се конфликт деси оне једноставно остају затворене у неком мехуру?
Стичем утисак да људи који се баве насиљем у школама агресивну децу замишљају као мале неандерталце који не знају да је насиље лоше, нити им је ико то икада рекао, који се по кући ваљда млате моткама са родитељима или имају неки кодекс „Насиље јесте решење“ и просто се радују што имају ту могућност да млате све око себе. Типичан млади насилник по њима из чиста мира приђе детету, истуче га и после стане изнад њега и смеје се грохотом или тако нешто. И онда се ово што раде другови и наставници у школи удваја и на телевизији: „Ти што си насилан мораш бити најстроже кажњен, бићеш пријављен са сваке могуће апликације, родитељи ће плаћати све могуће казне, а можда ће завршити и у затвору. Могуће је да је твој поступак неко и испровоцирао, али шта су његове речи према твојој песници, према томе увек си крив ти и само ти и овој држави би било најбоље да тебе (и таквих твојих родитеља) нема“.
У школу у којој радим стигао је у специјализовано одељење дечак натпросечне интелигенције који је после неколико конфликата у основној школи постао потпуно дисфункционалан у наставном процесу. Основна школа је непоколебљиво пратила све протоколе. Сваки насилан и непримерен акт – казна. Строго по пропису. Осуђено таман како правилници налажу, ни мање ни више. Сви записници су на свом месту, милина их погледати. Родитељи позивани, саветовани, упућивани, обавештавани. Са пуним поверењем у систем и школу са изузетним резултатима, људи су прихватали сваку меру верујући да је у најбољем интересу њиховог детета. Наставници, разуме се, нису ни имали избора како да поступе. Или протокол или дани и дани чешљања по документацији, тужбе и жалбе родитеља који очекују једнакост и правду за све, и увек изнова и изнова, јер како је јачао притисак васпитних мера, тако је јачао и отпор малог изгредника. Отпор, јер је довољно интелигентан да не види себе као лошег, стид јер не може да победи своју импулсивност и очај, јер се полако гасио сваки поглед у ком је осећао трунку разумевања. Док није доживео потпуни крах и једноставно престао да долази на наставу.
Натпросечно интелигентан, носилац републичких награда којим су се дичили ти исти наставници који су подизали руке да се ученику смањи оцена из владања, јер протоколи су неумољиви. Једино од чега су одступили, осећајући дубину неправде коју систем спроводи над несрећним дететом, пустили су га да како-тако заврши осми разред, организовали накнадно испитивање, иако би по изостанцима требало да полаже разредне испите и можда упише средњу школу тек наредне године. Верујем да одељењски старешина и данас дрхти од помисли да неко може проверавати како су оправдани сви ти изостанци. И знам поуздано да родитељи према истој школи осећају само чисту захвалност што је детету у том смислу изашла у сусрет. Дете је, са друге стране, потпуно изгубило поверење у школски систем и наставнике, донекле и у родитеље јер га нису заштитили од рођене школе. И то осећање понело је у моју гимназију.
У свакој школи данас постоји оправдана сумња да се међу децом можда налази неки психопата, социопата, латентни психијатријски болесник који би уз неки окидач могао да извади нож, секиру, цепаницу или нешто још горе и крене по ходницима. Има разлога за страх. Али пре него што се школе претворе у секјурити утврђења, мислим да би требало да буду оно што им је првобитна намена: место где ће се деца учити градиву и животу. Где ће научити да нисмо сви исти, да тешкоће могу да буду различите, да није за осуду и упирање прстом све што не разумемо, да свако има право на грешку, али и на исправку, ако не на опроштај. Да растемо, мењамо се, сазревамо, и да је све то много лакше без притиска и очаја.
Све те новоуведене пе-пси службе које су заправо само добиле нове административне задатке ваљда би требало да се баве дететом појединачно, његовом тешкоћом, или, ако процене да су немоћне да остваре неки директнији приступ секундарним установама, без вишемесечног чекања на писхолошки или психијатријски преглед. Овако родитељ сам лута од квазистручњака до приватног стручњака, а питање је и колике су његове материјалне могућности.
Ако нам је заиста циљ решавање проблема, ми смо кренули у одличном правцу, само у супротном смеру, и овакав притисак на децу са проблемима може довести само до даљих ескалација.
Аутор: Станка Ел Рабади