Serija događaja motivisanih nasiljem i agresijom potresala je Srbiju tokom cele prošle godine, a ni početak ove ne pokazuje poboljšanje. Ministarstvo, vlada, roditelji, nastavnici, čini se da je svaki član društva dao sve od sebe da se vršnjačko nasilje (i samo ono!) stavi pod kontrolu, ali rezultati izostaju. S druge strane, protokoli, pritisci i provere se samo gomilaju, i svaki akt usmeren je samo i isključivo u smeru protiv agresora, nasilnika, njegovih roditelja, škola koje slučajeve zataškavaju i nastavnika koji se prave da nasilje ne primećuju. Ko bi mogao da pretpostavi da ovako postavljeni ciljevi neće dati rezultate?
Iz perspektive prosvetnog radnika, ali i roditelja problematičnog školarca, mogu reći samo ovo: ko god se bavio ovim merama, nije se bavio decom, nego publikom. I nije imao za cilj da reši PROBLEM nasilja, nego da opere ruke od tog problema, kao kad velike političke sile „oštro“, sa dozom moralizacije, osude problem rata u nekoj dalekoj, siromašnoj državici koja ih se savršeno i ne tiče, ali mogli bi da pogledaju da li bi u perspektivi od te nesreće mogli da izvuku i neku političku ili materijalnu korist.
Preskočiću sva opšta mesta koja ćete čuti od svake majke koja je imala nesreću da joj dete u nekoj sferi sazrevanja kasni za vršnjacima. Koje frustracije doživljava dete, koje roditelji, koliko je za sve to potrebno strpljenja i truda, koliko različitih pragova obijaju ne bi li pronašli odgovor na pitanje zašto je jedno prosečno inteligentno i kod kuće sasvim razumno dete među vršnjacima toliko impulsivno i osetljivo. Odakle u njemu paranoja, gnev, potreba da svaki problem reši sad i odmah, grubim rečima, pesnicom, psovkom, da uzvrati uvredom na uvredu za koju se kasnije ispostavi da je bila sve, samo ne to.
Kako se oseća dete koje je ponovo podleglo iako je čvrsto obećalo majci, ocu, sebi, pedagogu, razrednom starešini da se to više nikada neće ponoviti? Kako se oseća roditelj kad zna da napretka nema, ili da su mišji koraci u pitanju, a da se greške svaki put sve oštrije osuđuju? Kako biti dvanaestogodišnjak koji ulazi svakoga dana u odeljenje u kom zvoni: „Da ideš da se lečiš, ti treba da se ispišeš iz ovog odeljenja, tebi, dete, nešto debelo fali, nama bi svima bilo bolje da tebe nema“. Vratiti se kući verujući da te više nijedan nastavnik ne voli i nikada neće voleti jer se pročulo po školi šta si rekao ili uradio ovog puta? I kako ponovo otići i odslušati sve reči kojih si se naslušao kod kuće, koje u tvojoj glavi imaju pun smisao i prihvataš ih dušom, ali onog trenutka kada se konflikt desi one jednostavno ostaju zatvorene u nekom mehuru?
Stičem utisak da ljudi koji se bave nasiljem u školama agresivnu decu zamišljaju kao male neandertalce koji ne znaju da je nasilje loše, niti im je iko to ikada rekao, koji se po kući valjda mlate motkama sa roditeljima ili imaju neki kodeks „Nasilje jeste rešenje“ i prosto se raduju što imaju tu mogućnost da mlate sve oko sebe. Tipičan mladi nasilnik po njima iz čista mira priđe detetu, istuče ga i posle stane iznad njega i smeje se grohotom ili tako nešto. I onda se ovo što rade drugovi i nastavnici u školi udvaja i na televiziji: „Ti što si nasilan moraš biti najstrože kažnjen, bićeš prijavljen sa svake moguće aplikacije, roditelji će plaćati sve moguće kazne, a možda će završiti i u zatvoru. Moguće je da je tvoj postupak neko i isprovocirao, ali šta su njegove reči prema tvojoj pesnici, prema tome uvek si kriv ti i samo ti i ovoj državi bi bilo najbolje da tebe (i takvih tvojih roditelja) nema“.
U školu u kojoj radim stigao je u specijalizovano odeljenje dečak natprosečne inteligencije koji je posle nekoliko konflikata u osnovnoj školi postao potpuno disfunkcionalan u nastavnom procesu. Osnovna škola je nepokolebljivo pratila sve protokole. Svaki nasilan i neprimeren akt – kazna. Strogo po propisu. Osuđeno taman kako pravilnici nalažu, ni manje ni više. Svi zapisnici su na svom mestu, milina ih pogledati. Roditelji pozivani, savetovani, upućivani, obaveštavani. Sa punim poverenjem u sistem i školu sa izuzetnim rezultatima, ljudi su prihvatali svaku meru verujući da je u najboljem interesu njihovog deteta. Nastavnici, razume se, nisu ni imali izbora kako da postupe. Ili protokol ili dani i dani češljanja po dokumentaciji, tužbe i žalbe roditelja koji očekuju jednakost i pravdu za sve, i uvek iznova i iznova, jer kako je jačao pritisak vaspitnih mera, tako je jačao i otpor malog izgrednika. Otpor, jer je dovoljno inteligentan da ne vidi sebe kao lošeg, stid jer ne može da pobedi svoju impulsivnost i očaj, jer se polako gasio svaki pogled u kom je osećao trunku razumevanja. Dok nije doživeo potpuni krah i jednostavno prestao da dolazi na nastavu.
Natprosečno inteligentan, nosilac republičkih nagrada kojim su se dičili ti isti nastavnici koji su podizali ruke da se učeniku smanji ocena iz vladanja, jer protokoli su neumoljivi. Jedino od čega su odstupili, osećajući dubinu nepravde koju sistem sprovodi nad nesrećnim detetom, pustili su ga da kako-tako završi osmi razred, organizovali naknadno ispitivanje, iako bi po izostancima trebalo da polaže razredne ispite i možda upiše srednju školu tek naredne godine. Verujem da odeljenjski starešina i danas drhti od pomisli da neko može proveravati kako su opravdani svi ti izostanci. I znam pouzdano da roditelji prema istoj školi osećaju samo čistu zahvalnost što je detetu u tom smislu izašla u susret. Dete je, sa druge strane, potpuno izgubilo poverenje u školski sistem i nastavnike, donekle i u roditelje jer ga nisu zaštitili od rođene škole. I to osećanje ponelo je u moju gimnaziju.
U svakoj školi danas postoji opravdana sumnja da se među decom možda nalazi neki psihopata, sociopata, latentni psihijatrijski bolesnik koji bi uz neki okidač mogao da izvadi nož, sekiru, cepanicu ili nešto još gore i krene po hodnicima. Ima razloga za strah. Ali pre nego što se škole pretvore u sekjuriti utvrđenja, mislim da bi trebalo da budu ono što im je prvobitna namena: mesto gde će se deca učiti gradivu i životu. Gde će naučiti da nismo svi isti, da teškoće mogu da budu različite, da nije za osudu i upiranje prstom sve što ne razumemo, da svako ima pravo na grešku, ali i na ispravku, ako ne na oproštaj. Da rastemo, menjamo se, sazrevamo, i da je sve to mnogo lakše bez pritiska i očaja.
Sve te novouvedene pe-psi službe koje su zapravo samo dobile nove administrativne zadatke valjda bi trebalo da se bave detetom pojedinačno, njegovom teškoćom, ili, ako procene da su nemoćne da ostvare neki direktniji pristup sekundarnim ustanovama, bez višemesečnog čekanja na pishološki ili psihijatrijski pregled. Ovako roditelj sam luta od kvazistručnjaka do privatnog stručnjaka, a pitanje je i kolike su njegove materijalne mogućnosti.
Ako nam je zaista cilj rešavanje problema, mi smo krenuli u odličnom pravcu, samo u suprotnom smeru, i ovakav pritisak na decu sa problemima može dovesti samo do daljih eskalacija.
Autor: Stanka El Rabadi