Поштована професорка, прочитала сам Ваше писмо и на прву лопту сам се тотално сложила. Читајући га, све време сам климала главом. Али, онда је почела да се јавља нека нелагода, неки осећај пркоса и неслагања с оним што ми је пред очима. Направила сам паузу, па сам га прочитала још једном – запитала сам се како је могуће да се слажем са свим оним што читам, а да ми ипак оно написано буди тај осећај негодовања и гађења, какав ми се иначе јавља док гледам неког од наших цењених политичара на ТВ-у? Тек данас сам, читајући све те приче о 5. октобру, схватила шта ми смета и морам да вам кажем. Из најбоље намере.
Смета ми што сте Ви, као представница интелектуалне елите, која још притом и треба да нам едукује децу, поклекли и спустили се на ниво просечних коментатора на друштвеним мрежама. Уместо да нам понудите решење, или било какву опцију за рад на поправљању овог проблема, или барем неки пример како бисмо могли да утичемо на све, ви сте нам само рекли да је то проблем. Знамо, професорка, знамо (послушно климам главом).
Једна од најучинковитијих тактика политичара јесте да узму неки проблем око ког се сви слажу („Плате су ниске, то је срамота“), упосле људе који знају како да пишу и причу упакују тако да удара на емоције уместо на разум, и онда то врте укруг. Чини ми се да сте и Ви, свесно или не, урадили баш то исто у свом писму. Окарактерисали сте децу као незаинтересовану, приглупу, размажену и чудну, а да притом ни у једој реченици нисте понудили било какво решење! А нама, који не падамо баш тако лако на емоције, је већ одавно преко главе људи који тако лако дижу буку о разноразним проблемима, а кад их неко пита за решење – слежу раменима.
Ваша генерација је имала снове, кажете?
Које је ваше решење? Имате ли било какву идеју? Да, слажемо се сви са оним што сте написали у писму, али то не значи да је то писмо исправно. Јер, све док нас не научите нечему новом, не можете се поносити звањем професора.
Ипак, прилично сам сигурна да није проблем у Вама, већ у читавој тој генерацији који спомињете у писму:
„Пошто сам ја из генерације оних који су имали снове и навикли да циљеве постављају високо, а не тамо где је најлакше, сањам о томе да се удружимо: ми, просветни радници, и ви, родитељи. Да устанемо сложно против овог заглупљивања наше деце, против пропадања младости, против одгајања зомби генерација, које не занима ништа, које су већ сада спремне на то да “одблеје” живот и сачекају крај у блаженој отупелости“
Ви сте, кажете, из генерације која је имала снове и високе циљеве. И моји родитељи су из те исте генерације. И знате шта – стиде се. То је генерација која је живела у једној јакој земљи и која ју је уништила. То је генерација која је те своје снове и циљеве имала прилике да оствари – ми немамо. Данашња омладина живи у свету који су Ваше генерације створиле.
Ваше генерације су већ „устајале сложно“ против свега и свачега. Лупали су о лонце, звиждали, рушили – и срушили. И – где смо данас?
Не можете, драга професорка, очекивати да деца имају снове, жеље, амбиције, кад су им оне убијене још одавно. И није за неко чуђење да је ситуација из године у годину све гора, јер из године у годину људима говоримо да ће доћи „боље сутра“, а оно никад не долази. Природно је да ће на најмлађе то најгоре да делује, они упијају као сунђер.
За крај ћу Вам, профероска, рећи још само то да сам ја у средњој школи имала сјајне професоре, који нису дизали глас, нису нас затрпавали домаћим задацима и да, терали су нас да учимо кроз игру. Нису своју неспособност да нам пренесу знање правдали нашом лењошћу, као што то раде политичари када не могу да нам обезбеде радна места. Дајте Ви свој максимум и нађите нове методе, јер се за 20 година много тога променило, па би требало да се промени и облик наставе. Знамо ми врло добро какви смо, Ви нас научите да будемо бољи.
Аутор: Љубица Крстић
Извор: 24 сата