Poštovana profesorka, pročitala sam Vaše pismo i na prvu loptu sam se totalno složila. Čitajući ga, sve vreme sam klimala glavom. Ali, onda je počela da se javlja neka nelagoda, neki osećaj prkosa i neslaganja s onim što mi je pred očima. Napravila sam pauzu, pa sam ga pročitala još jednom – zapitala sam se kako je moguće da se slažem sa svim onim što čitam, a da mi ipak ono napisano budi taj osećaj negodovanja i gađenja, kakav mi se inače javlja dok gledam nekog od naših cenjenih političara na TV-u? Tek danas sam, čitajući sve te priče o 5. oktobru, shvatila šta mi smeta i moram da vam kažem. Iz najbolje namere.
Smeta mi što ste Vi, kao predstavnica intelektualne elite, koja još pritom i treba da nam edukuje decu, poklekli i spustili se na nivo prosečnih komentatora na društvenim mrežama. Umesto da nam ponudite rešenje, ili bilo kakvu opciju za rad na popravljanju ovog problema, ili barem neki primer kako bismo mogli da utičemo na sve, vi ste nam samo rekli da je to problem. Znamo, profesorka, znamo (poslušno klimam glavom).
Jedna od najučinkovitijih taktika političara jeste da uzmu neki problem oko kog se svi slažu („Plate su niske, to je sramota“), uposle ljude koji znaju kako da pišu i priču upakuju tako da udara na emocije umesto na razum, i onda to vrte ukrug. Čini mi se da ste i Vi, svesno ili ne, uradili baš to isto u svom pismu. Okarakterisali ste decu kao nezainteresovanu, priglupu, razmaženu i čudnu, a da pritom ni u jedoj rečenici niste ponudili bilo kakvo rešenje! A nama, koji ne padamo baš tako lako na emocije, je već odavno preko glave ljudi koji tako lako dižu buku o raznoraznim problemima, a kad ih neko pita za rešenje – sležu ramenima.
Vaša generacija je imala snove, kažete?
Koje je vaše rešenje? Imate li bilo kakvu ideju? Da, slažemo se svi sa onim što ste napisali u pismu, ali to ne znači da je to pismo ispravno. Jer, sve dok nas ne naučite nečemu novom, ne možete se ponositi zvanjem profesora.
Ipak, prilično sam sigurna da nije problem u Vama, već u čitavoj toj generaciji koji spominjete u pismu:
„Pošto sam ja iz generacije onih koji su imali snove i navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome da se udružimo: mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada spremne na to da “odbleje” život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti“
Vi ste, kažete, iz generacije koja je imala snove i visoke ciljeve. I moji roditelji su iz te iste generacije. I znate šta – stide se. To je generacija koja je živela u jednoj jakoj zemlji i koja ju je uništila. To je generacija koja je te svoje snove i ciljeve imala prilike da ostvari – mi nemamo. Današnja omladina živi u svetu koji su Vaše generacije stvorile.
Vaše generacije su već „ustajale složno“ protiv svega i svačega. Lupali su o lonce, zviždali, rušili – i srušili. I – gde smo danas?
Ne možete, draga profesorka, očekivati da deca imaju snove, želje, ambicije, kad su im one ubijene još odavno. I nije za neko čuđenje da je situacija iz godine u godinu sve gora, jer iz godine u godinu ljudima govorimo da će doći „bolje sutra“, a ono nikad ne dolazi. Prirodno je da će na najmlađe to najgore da deluje, oni upijaju kao sunđer.
Za kraj ću Vam, proferoska, reći još samo to da sam ja u srednjoj školi imala sjajne profesore, koji nisu dizali glas, nisu nas zatrpavali domaćim zadacima i da, terali su nas da učimo kroz igru. Nisu svoju nesposobnost da nam prenesu znanje pravdali našom lenjošću, kao što to rade političari kada ne mogu da nam obezbede radna mesta. Dajte Vi svoj maksimum i nađite nove metode, jer se za 20 godina mnogo toga promenilo, pa bi trebalo da se promeni i oblik nastave. Znamo mi vrlo dobro kakvi smo, Vi nas naučite da budemo bolji.
Autor: Ljubica Krstić
Izvor: 24 sata