“Одговорни наставници мрзе екскурзије”

Ускршњи продужени викенд вратио ме је у време када смо, као деца, са наставницима обилазили знаменитости наше, тада много веће земље. И отворио нека питања…

1. дан

Сарајево после равно 35 година. Након те екскурзије у 2. разреду средње школе нисам долазила овамо све до данас. Чега се сећам? Божанствене Башчаршије, ћевапа код „Ферхатовића“, кремпита у хотелу „Европа“ и дивне душе људи које срећем и сад. Све то је исто и данас. Да ли се сећам још нечега? Шта смо обилазили? Хм….

Да ли је дошло време да се смисао и циљеви екскурзија дефинишу другачије? Обично се оне представљају као повезивање градива из више предмета, несрећни наставници су дужни да испишу дугачке извештаје о манастирима и местима где су водили ђаке, али после свега деци су најјача сећања из аутобуса.

И данас знам да набројим ко се већ у путу напио, ко се први пут с ким пољубио, и сећам се сваког детаља када је разредна долазила у ситне сате да нас растерује из собе, јер су се бунили други гости хотела. Овај пут обилазим место где је Гаврило Принцип убио цара Фердинанда, и мислим – немогуће да нас наставници те давне 1985. године нису довели овде, немогуће да није било приче о том догађају који смо ко зна колико пута помињали на часовима историје. Пре ће бити да нико није слушао. Чему онда све то? Зар није прескупо? Можда да се убудуће само изнајми аутобус који ће стајати у дворишту школе или возити по градским улицама, да се деца потрпају унутра, да им се пушта музика и да се предвече врате кућама, жива и здрава. Коштало би свега пар стотина динара.

Одговорни наставници мрзе екскурзије. Знају колико су опасне, моле се Богу да врате исти број деце који је пошао, не спавају тих неколико ноћи. Има и оних других (немојте рећи да их не познајете), који су много опуштенији и радују се дневницама. Они први би дали своје дневнице и платили још нешто преко, само да неко хоће да води децу уместо њих. Туристичке агенције су задовољне. Деца једва чекају, тајно пакују алкохол и цигаре. Има ли неко амбиције да ће се вратити просветљенији него што су отишли?

2. дан

Мостар, нестварна боја Неретве и мостови који плене. Остајем без даха гледајући реку са места одакле су некад момци скакали, а телевизија преносила.

Зидови у споредним улицама су избушени рупама које стоје као подсетник на нека луда времена. Како се данас то предаје ђацима у школи? Да ли се нашим ученицима, и ученицима наших комшија, прича о људима који су извршили та зверства? Коме падне на памет да руши мостове?

Питала сам ћерку како су учили о распаду Југославије. Не сећа се да су уопште имали те лекције. „Знаш, корона“, објашњава ми, а мени се чини да је некоме добро дошла корона да не иде по клизавом терену.

Да ли је заиста проблем рећи да су опет, као у сваком периоду од постанка света, постојали лоши људи који су радили страшне ствари, да нису ни „наши“ ни „њихови“, него просто лоши људи, и покушати објаснити деци да се лако упадне у колективно лудило, и да пазе да се то њима никад не деси? Да увек размисле зашто нешто раде? Да умеју да кажу „Не“ кад затреба? Има ли вредније лекције од тога?

3. дан

Западна Херцеговина. Људи су ме чудно гледали кад сам рекла где идем. „Изгребаће ти кола.“ „Мом рођаку су избушили гуме…“ забринуто су говорили.

Некако сам знала да се неће десити ништа ружно, али нисам знала да ће бити оволико лепо. Од продавница, преко хотела, до мојих домаћина, никог није интересовало одакле сам. Домаћини су офарбали јаја за мој Ускрс. „Како ћеш фарбати на путу?“ рече домаћица, кад је видела да сам остала без речи.

Велику пажњу обично добијају најгори. Нико није у новинама написао текст како у месту Љубушки постоје људи који фарбају јаја за госте из Србије ако је њихов Ускрс. Зар то не би била дивна вест која би некоме улепшала дан? Уместо тога, вест је била да су два-три звекана извикивала којекакве глупости о Србима у Боровом Селу, и иза тога се десе уплашени погледи кад кажете да путујете у суседне републике.

А ја сам, поред дивних људи, видела невероватне пределе. Водопади за које нисам знала да постоје, Коћуша и Кравице и тиркизна река Требижат, кула Херцег-Стјепана и поглед од којег застаје дах, пела сам се до места указања Госпе у Међугорју. Зашто би неко себе лишио ових слика, верујући да тамо живе људи који немају друге бриге него да гребу наша кола?

Кад бих могла нешто да изменим онако глобално, то би било истицање позитивних примера. Да није Brainz телевизије, ретко бисмо игде чули о успешним и добрим људима. Ако погледамо насловне стране дневних новина, видећемо текстове о убиствима, пожарима, силовањима, пунимо се негативним причама и постајемо сами негативни. У школама се прича о најгорим ђацима, смишљају се стратегије како их провући до краја школовања, како се изборити са неразумним родитељима, како немати слабе оцене на крају године. Најбоља деца ће се већ некако снаћи сама. Тако их или трајно губимо, или их несвесно терамо да буду лоши како би добили нашу пажњу.

4. дан

„Иди до дервишке текије, ту извире Буна, има диван ресторан, уживаћеш“, рекоше ми домаћини на растанку. Уз загрљај и пуне очи суза, дају ми флашу локалног вина и неколико књига са дивним посветама. „Ви сте чаробни људи“ – једино је што сам успела да изговорим.

И опет место које сам само могла да гледам без речи, без гласа. Још једна река невероватне морске боје. Буна извире из стене, испод које је тај манастир дервиша. Да ли смо га икад помињали кад смо радили Селимовића?

Стојим на мостићу који води до ресторана и уживам у погледу. У ресторану је нека мања прослава, десетак одраслих и исто толико деце узраста од 6-7 до неких 15 година. Гласни су, гуркају се, најмањи пита остале да ли воле школу. Одговарају му имитирајући повраћање, преврћу очи, „Ко још воли школу?“ пита девојчица од десетак година. Мали објашњава да он воли, креће у школу у „деветом мјесецу“, један од најстаријих каже „Јадан ти“. Смеју се.

На неком давном семинару када је увођена реформа школства по идеји тадашњег министра, чула сам статистику која боли – у првом разреду преко 95 процената деце воли школу, а у осмом испод пет. Шта им урадимо и међувремену? Да ли се то некако може изменити, па да у осмом останемо са којим ђаком више који неће повраћати кад га питају да ли воли школу?

Не верујем да је немогуће заинтересовати ђаке за учење, само ако се потрудимо. Дете од рођења природно учи стално, додирује, испитује, покушаваће небројено пута док не успе да поређа коцке од највеће до најмање, и кад коначно успе одскочиће од среће, поносно. Поставиће нам милион филозофских питања у жељи да разуме свет у којем се нашло. И онда се то једном, само од себе угаси, баш кад крену у школу. Одједном више не воле да уче. Зашто?

Мислићу о томе сутра, чека ме пут ка Србији пун кривина, узбрдица и низбрдица, баш као у животу. Кад се једном коначно договоре да изграде бољи, долазићу ћу бар једном годишње.

Аутор: Маја Бугарчић