Odličan uspeh ne garantuje uspeh u životu

mart 24, 2019

Često se spominje da raste broj hospitalizacija dece i mladih zbog depresivnih poremećaja. Psiholozi, naročito oni koji rade u školama, primećuju kako se učenici osnovnoškolske i srednjoškolske dobi sve više povlače u sebe, međusobna komunikacija sve im je slabija, raste i broj samoopovređivanja.

Učenici su preopterećeni, ali ne radi se pritom samo o preopširnom školskom gradivu. Deca se slamaju pod nerealnim očekivanjima roditelja i društva u celini, čije su vrednosti postavljene na pogrešan način. Tokom njihovog školovanja deca razmišljaju uglavnom o domaćim zadacima i testovima, njihovi učitelji o ispravljanju i ocenama, dok roditelji glavu razbijaju time kakvu će školu pile mamimo i tatino upisati s tim i takvim ocenama. I kako će uspeti u životu.

Stvarnost je ipak drukčija pa uspeh u životu retko zavisi od ocena koje su deca dobijala tokom svog školovanja.

Tragične četvorke

Deca su danas od najranije dobi uključena u brojne aktivnosti i obaveze. Do preopterećenosti dolazi kad je većina vremena i energije deteta usmerena prema obavezama i zbog toga ne ostaje dovoljno vremena za slobodnu igru, odmor ili porodična druženja.

– Školskih obaveza kao da je sve više i više, sadržaji koje deca usvajaju detaljni su i opširni pa je za uspešno savladavanje gradiva neophodan dodatni rad i učenje kod kuće. Nerealna očekivanja roditelja dodatno otežavaju situaciju, jer stvaraju pritisak koji za mnogu decu može biti štetan. Uspeh u školi ili u nekoj aktivnosti, poput sporta ili muzike, postaje merilo vrednosti deteta. Čak i kad roditelji ne misle tako deca vrlo lako usvoje takvo stajalište društva, za Školski portal govorila je psiholog Janja Frančić.

Stvorio se trend u društva da svi moraju imati petice, biti odlikaši, pa je i svaka četvorka postala tragična stvar. Budući da živimo u vremenu kapitalizma koji je surov i u kojem uspijevaju samo oni na vrhu, Janja Frančić pretpostavlja da od te želje za uspehom kreće i ideja da moramo biti odlikaši, upisati najbolju školu, dobiti najbolji posao:

– Razvilo se uverenje da dete nije dovoljno dobro ako nije – najbolje. Takva nerealna očekivanja imaju veliki i negativni uticaj na psihičko stanje deteta. Sve češće čujem od dece koja nisu u nečemu posebno istaknuta kako sebe smatraju nesposobnima, da nemaju nikakav talent i zbog toga se ne osećaju dobro, upozorava psiholog Ana Ivaković .

Tako neki od njih odustanu od sebe, dok drugi rade i trude se preko svojih granica kako bi zadovoljili sva ta očekivanja. Takva deca su u stalnom stresu zbog obaveza kojima su zatrpani i teško se opuštaju, retko se igraju. A igra je posebno važna za dečji razvoj.

Sindrom izgaranja

Stoga se ne treba čuditi kad nam se deca „slome” usled tog pritiska. Odlični učenici razvijaju simptome anksioznosti, javlja se neprestana briga zbog izvršavanja obaveza i sopstvene uspešnosti. Pritom se retko uvažavaju detetove želje i interesi.

– Baš kao kod odraslih koji su dugo izloženi stresu, pritisku, opterećenju, i kod dece može doći do sindroma izgaranja koji se ispoljava kroz razdražljivost, razočaranje, povlačenje u sebe, plačljivost ili pak agresivnost, smanjenu kontrolu emocija, odustajanje od obavljanja aktivnosti. Ako se ne reaguje na vreme, takvo stanje može prerasti u osećaj beznadnosti, bespomoćnosti, što su simptomi depresije – upozorava Ana Ivanković.

I roditelji i učitelji morali bi da znaju koje i kakve sposobnosti i interese imaju deca te da im pristupaju u skladu s tim, slaže se učiteljica savetnica razredne nastave Senka Pintarić.

Nerealna očekivanja od dece da u svemu budu najbolja postoje već jako dugo i nikoga nisu učinila srećnim, govori:

– Stara izreka kaže: Put do pakla popločen je dobrim namerama. Tako s dobrom namerom roditelji često pred decu postavljaju previsoka očekivanja. Neretko nam učenici u školi kažu: „Mama mi je rekla da moram dobiti 5!” Odlične su ocene imperativ. One otvaraju vrata prestižnih škola i garanciju su dobre budućnosti i uspeha u životu. Tako se često objašnjava taj pritisak i ideja da u svemu moraju biti odlični. Ono što se pri tome zaboravlja jesu mogućnosti i sposobnosti deteta da tome odgovori.

Pritisak na učitelje posebna je priča. Roditelji bi trebalo da veruju učiteljima, da veruju u njihovu stručnost i dobre namere. A to često nije tako, znaju naši prosvetari. Kao društvo trebamo odlične ljude, marljive, poštene, odgovorne.

– A takvi nisu samo odlikaši, nisu samo oni koji su završili visoke škole. Takvi su oni kojima je i kod kuće i u školi razvijano samopouzdanje, vera u sopstvene sposobnosti, samopoštovanje. Katkad roditelji nisu svesni kako svojim neodgovarajućim roditeljskim stilom mogu naštetiti detetu.

U prve četiri godine osnovnog školovanja učenici imaju nekoliko obveznih predmeta. Njihov se napredak prati u mnogo drugih kompetencija! Ako tome dodamo i izborne predmete, broj elemenata praćenja još se povećava, a dodatno raste u predmetnoj nastavi.

– Vaspitna komponentna školovanja pritom pada u zapećak. Još se u razrednoj nastavi s decom može kvalitetno raditi na vaspitanju, komunikaciji, empatiji, kreativnosti. No, kad od petog razreda nadalje svi krenu da trče isključivo za ocenom, stres i opterećenost raste, na vaspitanje se zaboravlja.

Slušam te, ali te ne čujem

U srednjim se školama nerealna očekivanja nastavljaju, naročito u četvorogodišnjim gimnazijskim i strukovnim smerovima, gde je sve uglavnom podređeno konačnom uspehu na maturi pa psihoza zbog što boljih ocena postaje svakodnevnica srednjoškolaca.

Ocene iz osnovne škole preduslov su upisa u srednju školu, zatim su ocene i rezultati mature preduslov upisa na fakultet, prosek ocena na fakultetu uslov  je upisa na master studije, na doktorat. U ovom trenutku u našem školstvu se traži zapravo jedino visoki prosek ocena i zato ljudi na tome insistiraju. U porodicama gde ima više dece taj je pristup malo fleksibilniji pa roditelji prihvataju različite sklonosti. I nekako se normalnije prihvataju uspesi ili neuspesi dece, njihovi interesi, sklonosti. No, sinovi i kćeri jedinci u tom pogledu su u lošijem položaju, jer su roditelji usmereni samo na to jedno dete:

– Ne možemo reći da roditelji imaju loše namere, ali u svojim najboljim namerama na dete prenose velik pritisak. Nemaju dovoljno znanja, ili nemaju dovoljno mogućnosti, ili jednostavno ne poznaju svoje dete, jer nedovoljno komuniciraju s njim – kaže Ivaković.

Deca se slamaju pod tim pritiskom, danas više nego ikad. Zato što ne ispunjavaju očekivanja roditelja, a s druge strane ih roditelji ne čuju. Možda ih i slušaju, ali ih definitivno ne čuju. S decom se razgovara, ali ne tako da se tom razgovoru posveti potpuna pažnja nego se usput gleda televizija, ili se kuva, ili se radi nešto drugo. Razgovor postane usputna briga.

– Učenici nam često govore da ih roditelji ne čuju, jer ne razgovaraju s njima na pravi način. Pa onda i deca s vremenom izgube bilo kakav interes da uopšte započnu nekakav razgovor sa svojim roditeljima.

Ivaković je uverena da društvo u celini treba normalnost, statističku normalnost, i realnija očekivanja, prihvatanja. Da roditelji shvate da ocena nije jedini pokazatelj buduće uspešnosti, naročito kad posmatramo srednjoškolski uspeh, koji nije gotovo nikako povezan s uspehom u životu.

– Ako se deca bave onim što ih zanima i u tome uživaju, a roditelji to prepoznaju, deca će razviti kompetencije i veštine za ono što će im pomoći da budu uspešni i srećni u životu. Ako ih pak roditelji teraju na neke aktivnosti, a deca to ne žele niti imaju snage da se odupru roditeljima, deca beže u bolest. Izrazito je važno shvatiti da deca nisu klonirani roditelji. To treba predočiti roditeljima od vrtićke dobi njihovih mališana. Svako dete ima pravo na svoj rast i razvoj – zaključuje Ivaković.

Imperativ uspeha

U današnje vreme nerealna očekivanja proizilaze i iz ideja „instant života” i sveta oko nas. Svet koji nam se nudi putem interneta i svih aplikacija jeste svet uspešnih, nasmejanih, savršenih ljudi čije su priče o uspehu ulepšane divnim literarnim izborom reči. Slike koje nam se nude ne govore o teško dokučivom znanju, o usamljenom učenju, ispisivanju stranica i stranica zadataka da bismo nešto razumeli, govori Grujić Tomas:

– Poneki roditelji pretvaraju svoju ulogu u stalni rat sa školskim sistemom i traženjem nepravilnosti da bi njihovo dete bilo odlično u svemu. Taj i takav roditelj ni sam nije odličan u svemu, ali očekuje da se svet samo prostre pred njihovom decom.

Roditelji i nastavnici moraju zajedno sudelovati u razvoju dece. Roditelj pre svega odgaja, daje vrednosne smernice. Mora razumeti da rad oplemenjuje ljudsko biće, da je učenje najlepše što mladi čovek ima priliku da radi, da je „znati sve o nečemu i ponešto o svemu” formula za sretan život.

Izvor: Školske novine
Napisao: Branko Nađ
Preuzeto sa Školskog portala

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Odličan uspeh ne garantuje uspeh u životu"

  1. MMS auto rent a car kaže:

    Ovo je jedan od retkih naslova u kome je sve rečeno tako da je mo\da tekst i nepotreban.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama